Tamara Ćurčić: I, U, B, N, G, I, T, K

Zovem se Tamara Ćurčić. Završavam gimnaziju u Kikindi. Pišem kratke, veoma kratke priče. Neke su objavljene. U „Avangradu“, na primer. Evo jedne od tih priča. Možda vam se dopadne…

I, U, B, N, G, I, T, K

Jutarnja svetlost se spušta u gradić, kao leptir. Suncokreti, radoznali susedi nagnuti preko ograde. Bez buke. Otvoren prozor. Sveže pokošena trava.
Prošlost. Zagušljiva učionica. Šaputanje, šuškanje besnih kesica. Slova po tabli: I, U, B, N, G, I, T, K… Zvono.
Hodnik, siv i dug. Nešto ispada iz ruke. Novčić koji ti je majka dala. Izvadila ga je iz crnog, krpenog novčanika koji je potom ostao razjapljenih, praznih usta. Saginješ se da ga uzmeš, ali ti jedna moderno našminkana patika prelazi preko prstiju, pa jaukneš, a kad pokušaš ponovo, vojska sređenih cipelica ti ištrafta ruku i ti odustaješ.
Pa se nađeš u nekoj ogromnoj zgradi, verovatno fakultetu. Posmatraš vrh sa dna piramide. Predavanje je završeno. Polaziš na autobusku stanicu. Žvake po pločniku. Dugoočekivani autobus staje i baš kad pokušaš da uđeš, neko se progura i ti ne možeš ni da zakoračiš. Čekaš sledeći, počinje kiša.
Na poslu si. Neispavan. Počinje da te boli glava, pa se krećeš ka automatu, a sasvim slučajno je ponestalo kafe, ali zato visoka brineta ispred tebe ima punu, toplu šolju.
Jutarnja svetlost se poput leptira spušta u gradić. Suncokreti se naginju preko ograde kao radoznali susedi. Blag vetar gurka cvetne glavice. Tišina. Prozor je otvoren. Miris sveže pokošene trave. Smešiš se. Protegliš se, oblačiš i izlaziš. Sivi oblaci se šire nebom, počinje kiša. Oči ti se skupljaju u neverici.
– Dođavola!