Miroljub Todorović: TELEĆA DžIGERICA (Kratke priče, snovi, nađene priče i slike priče)

NA SPLAVU
Na splavu sam od grubo otesanih balvana spojenih debelom zarđalom žicom. Splav je širok, mirno plovi ne baš bistrom, od peska i zemlje zamućenom vodom. Prema mostu ispod kog smo prošli, njivama sa kukuruzom i gomilama konoplja na obalama zaključujem da plovim rekom mog detinjstva i dečaštva Velikom Moravom od Varvarina prema Obrežu.
Na splavu ispred mene, okrenuta leđima, sedi žena. Lepa plava kosa pada joj u talasima preko leđa i gotovo prozirne narandžaste bluze. Na moje iskašljavanje lagano okreće glavu. Gledam zapanjeno. Ne mogu da verujem svojim očima. Predamnom je Merilin Monro. Moj dečački san – Merilin. A onda sumnja. Možda to nije ona, već samo neko ko veoma liči na nju, njena dvojnica.

Pitam je, glasom drhtavim od uzbuđenja, da li je ona, zaista, Merilin. Žena se smeši, blago ali izazovno.
Pa ona ne zna srpski pomislim u sebi i ponavljam pitanje na engleskom. Žena i dalje smešeći se zagonetno ćuti.
Prilazim joj bliže drhteći od navale strasti i žudnje. Osećam omamljujući miris njenog tela. U očima joj onaj zapaljivi sjaj. Snažno je grlim i divljački počnem da ljubim. Ona mi uzvraća isto tako snažnim poljupcima i strasnim podavanjem.
——————-
KURTON (Po Dejvidu Rojbenu)
Prezervativ, iliti narodski rečeno kurton, bio je prvi veliki tehnički prodor na polju kontrole rađanja. Poznat po svojim mnogobrojnim nadimcima: kondom, guma obezbeđenja, kurton preservativo (na španskom), capote (na francuskom), predstavljao je uobičajeni metod kontrole rađanja u civilizovanom svetu. Nastao je u 15. veku kao zaštita od sifilisa. Prvi model, načinjen od platna natopljenog živinim rastvorom, kao čarapica labavo je pokrivao penis. Ovi prezervativi lako su se cepali; krpljeni su sa tutkalom i stalno nanovo upotrebljavani. Tutkalo se brzo rastapalo pod pritiskom i naporom guranja penisa, te se to sredstvo često raspadalo baš kad je bilo najpotrebnije.
Novi oblici su se ubrzo pojavili, uključujući prezervative od ribljeg mehura i jagnjećih creva. Mada su ova poboljšanja više izdržavala, niko ih nije istinski voleo. Jedan kritičar ih je opisao kao “oklop protiv uživanja, a paučinu protiv bolesti“.
Iste zamerke važe i za moderne prezervative, mada je konstrukcija znatno poboljšana.
Najnoviji modeli su od veoma tanke lateks-gume i kao koža prianjaju uz penis. Nude se desetine različitih vrsta. Postoje prozirni kurtoni koji daju prirodan izgled, neprozirni za čedne, crveni za svečane prilike, kurtoni na čijem su vrhu naslikane oči, nos i usta – namenjeni ljubiteljima neobičnog i kurtoni sa lepršavim resicama za ljubitelje kićenog.
————–
MOJ PETLIĆ SE DOBRO DIGAO
(Iz jednog sna Laze Kostića)“

Bio sam sa jednom starom milosnicom, umrlom pre dve godine koju sam voleo samo čulno, ali je nisam ‘zloupotrebljavao’, koju sam bez ikakvog uzbuđenja video gde se udaje za drugoga i o kojoj skoro i ne mislim četrdeset godina. Elem, ja se odjednom zaljubim u tu mumiju, u tu ostarotinu, koja je uzela negdašnji oblik, obučena u čudnu haljinu od crvenog i crnog velura. Kako je ležala, ja je uzmem u naručje i obaspem poljupcima njen punački vrat, govoreći joj o ‘mojoj’ i ‘našoj’ ljubavi, kojoj nema ravne i koju ću obesmrtiti u mojoj tragediji Maks. Crn., prerađenoj izričito u tu svrhu. Ne prestajući govoriti, gurnuh svoju ruku pod njenu suknju, ali je pristup bio zatvoren pantalonama, debelim i bez rupe. Tada ona učini pokret i pokaza mi traženi cilj svojom crnom tkaninom. Ja uzeh svoje ‘koplje’ u ruku, približih ga nišanu i – probudih se. Moj petlić se dobro digao.“
——————–
LjUBAV I SMRT TRUTOVA
Pet do sedam dana posle rođenja pčelinja matica poleće iz košnice u ljubavnu avanturu. Tom prilikom ona ispušta osoben miris koji privlači brojne trutove, potencijalne ljubavnike, iz njene i drugih košnica.
Matica u svom zanosu leti veoma brzo i visoko. Mnogi trutovi u ovim iscrpljujućim ljubavnim vratolomijama zaostaju. Sustiže je, i s njom se pari, najjači i najsnažniji On svoj uspeh, međutim, ubrzo, tu na licu mesta, plaća životom jer mu se deo polnog uda otkida i ostaje u matičinoj utrobi kako se seme, koje je dao, ne bi raspršilo.
Umorna od ljubavne igre matica se vraća u košnicu. Tamo je nestrpljivo dočekuju pčele radilice. Odmah po povratku one otpočinju obilato da je hrane i da joj pažljivo uklanjaju ostatke otkinutog ljubavnikovog polnog organa.
Kad je pčelinja matica oplođena ostali trutovi, koji su do tada bili paženi i maženi, postaju teret za pčelinje društvo. Oni ništa ne znaju da rade a veoma su ješni. Pčele radilice počnu da im uskraćuju hranu i čine sve da ih što pre oteraju. Obično ih prvo odvoje od meda u neki deo košnice gde u toku noći mnogi stradaju od gladi i hladnoće. Sutradan oni koji su preživeli pokušavaju ponovo da dođu do meda i toplog dela košnice ali ih straža pčela radilica sprečava i izbacuje napolje.
Na taj način pčelinje društvo se za par dana oslobodi trutova.
—————
LANDRI-PESNIK
Jedina žena koja je do kraja svog života branila i opravdavala monstruoznog ženoubicu Landrija, koji je 1921. godine osuđen i giljotiniran zbog ubistva, iz koristoljublja, jedanaest žena, bila je njegova mlada ljubavnica Fernanda Segre.
Upoznali su se u Parizu maja 1917. godine.
“Išla sam u kupovinu – priča Fernanda. U tramvaju prema meni sedeo je on i za sve vreme vožnje nije skidao sa mene pogled. Sećam se da sam ostala opčinjena tim očima u kojima je bilo nešto tragično. Nije mi rekao ni jednu reč, ali čim sam izašla iz tramvaja čula sam njegov blagi glas. Obratio mi se uobičajenim rečima koje služe da se opravda ulično pristupanje nepoznatoj ženi. Pozvao me je na čaj i zadržali smo se čitav sat. Pri rastanku zakazao mi je sastanak za sutradan.”
Prilikom bezbrojnih razgovora pred istražnim sudijom, svedočenja pred sudom i u razgovorima sa predstavnicima “sedme sile”, Fernanda je odbacivala sve optužbe koje su prikazivale Landrija kao zver-čoveka, hladnog cinika i gramzivca.
“Nije istina – uporno je ponavljala Fernanda Segre – on je pesnik, obožava Misea i često mi je recitovao njegove stihove.”
————————
BISKUP I LUCIJA
Da i oni, koji su po svom položaju i crkvenim kanonima, dužni da nas upozoravaju na moral, odvraćaju od greha i upućuju na carstvo nebesko mogu da uživaju u “grešnim zemaljskim stvarima“, veoma slikovito i upečatljivo nam govori ovaj epigram Iannusa Panonniusa alias Ivana Česmičkog, hrvatsko-mađarskog latiniste, Pečujskog biskupa iz petnaestog veka:
Kad mi se Lucija ponudi da je jebem
i dok na svoja ramena podignute noge dižem
iz prkna ružnog strahovitu ispali paljbu
kako iz oblaka munje ljetne praskaju.

Prestrašen se okrećem i prstom zatvaram nos,
jedva obuzdavani kurac klonu a sramota ga prisili
otići.
Lucija, nikakvo veselje se neće dogoditi tvojoj pizdi
dok stražnjica tvoja bude opake ćudi.

————————

TELEĆA DžIGERICA
Izvesni Paul V. iz švajcarskog grada Berna osnovao je, tvrdeći da raspolaže vanzemaljskim sposobnostima, da ima vezu sa drugim svetom i da razgovara sa žiteljima drugih planeta, teozofsku religioznu sektu Meternita. Sekta je zahvatila Bern i okolna, uglavnom, seoska naselja. Članovi sekte bile su žene, najčešće veoma mlade nevine devojke koje je “veliki mag” i “učitelj” uvodio u seksualni život razdevičavajući ih, govoreći kako ih na taj način čisti od ovozemaljskih grehova.
Religiozni rituali Meternita sastojali su se, inače, u dobro pripremljenim seksualnim orgijama gde je glavnu ulogu imao osnivač i vođa sekte, čijem “svetačkom magnetizmu” nije mogla da odoli nijedna sledbenica, iako je, prema njihovom priznanju, u polnom opštenju bio veoma grub i nasilan.
Ovaj “vanzemaljac” svakodnevno je imao odnose sa najmanje pet žena, a takvu seksualnu moć je, prema sopstvenim rečima, održavao “jedenjem teleće džigerice”.
————————
ĐAVOLAK: “Uzeo kaluđer Svetogorac malo dijete muško (dok još nije znalo za se), pa ga odnio u Svetu goru i onamo ga othranio i naučio knjizi. Kad mu je bilo već oko osamnaest godina, onda ga povede uza se kao đaka, i pođe amo u svijet da piše. Kad dođu u prvo selo, a to djevojke uhvatile kolo pa igraju (valjda je bila nedjelja ili kakvo veselje). Kada đak ugleda djevojke, začudi se kakva su to stvorenja, pa onako malo kao veseo i začuđen upita kaluđera: “Šta je ovo duhovniče?“ A kaluđer, kao namrgođen, odgovori mu: “ Ne gledaj onamo sinko, niti pitaj šta je: ono je đavo.“ Onda đak najumiljatijim glasom reče: “Dela, duhovniče, boga ti! Da kupimo onoga jednog đavolka, pa da ga povedemo namastiru.“ (iz Vukovog “Rječnika“)
RIĐOKOSA ŽENA
Nalazim se u kraju sa čudesnom panoramom.
Na levoj strani je veliko naselje sa zgradama koje imaju okrugle, šiljaste kule, bajkovitog izgleda, kao srednjevekovni zamkovi. Na desnoj strani su brežuljci sa retkim usamljenim kućicama.
Tiho je. Sve je prekriveno nekom pepeljasto sivom svetlošću koja unosi nespokojstvo.
Ne znam u kom pravcu da krenem. Brežuljci me ne privlače, a neka napetost, sila iznutra sprečava me da se uputim ka naselju sa čarobnim kulama.
Odjednom, sa desne strane, sa brežuljaka, silazi grupa dece školskog uzrasta. Čudno je to što su ta deca neverovatno mirna, tiha, gotovo nečujna. Vodi ih visoka, lepa, riđokosa žena sasvim neadekvatno obučena za jednu nastavnicu.
Dok neodlučno stojim ona mi prilazi i zavodljivo pokušava nešto da mi kaže. Smeši se, otvara usta, ali ja joj ne čujem glas. Naprežem sluh, naginjem se u njenom pravcu – ništa. Iz mimike i gestova, ipak, naslućujem da govori kako želi da me odvede u naselje sa kulama.
U tom trenutku osetim snažno seksualno uzbuđenje.
Budim se naglo sa jakim bolom u desnom čeonom delu glave.

(Iz zbirke priča u rukopisu “Torba od vrbovog pruća“. Ovom prilikom odabrane su priče sa erotskim motivima).