Mladen Josifović: * * *

Probudio sam se. Ležao sam. Bio sam u svojoj sobi. Bilo mi je hladno. Moj krevet je bio okružen što članovima moje porodice što mojim prijateljima. Svi su plakali.
– Zašto plačete? – upitao sam.
Odgovora nije bilo. Nešto mi je kapnulo na čelo. Peklo me je. Podigao sam pogled i primetio sam upaljenu sveću. „Šta sveća radi iznad moje glave?“, pomislio sam, a zatim rekao na glas. Odgovora ponovo nije bilo. Oči moje majke su se nadule od suza, što mi je govorilo da plače već neko vreme.

– Zašto mi neko ne odgovori? – ponovo sam upitao, ali je ponovo moje pitanje ostalo bez odgovora.
Ustao sam i seo na krevet. Međutim, pogledi ljudi u sobi su se i dalje nalazili na mestu gde sam ležao. Okrenuo sam se i ostao u šoku.
Video sam poznato lice. Znao sam ko je to od samog početka, ali nisam hteo priznati sebi. Bilo je to nežno mlado, bledo lice, sa smeđom kosom. O, da! Sad sam morao priznati. Ispod mene je ležalo beživotno telo. Međutim, i pored lica i kose, prvo što sam uočio na telu, što sam i pamtio za uvek, bio sam lepo obučen.

O autoru: Mladen Josifović rođen je 1993. u Negotinu. Piše kratke priče i pokušava da napiše i roman.
Polaznik je radionice „Kreativnog pisanja“ u Biblioteci „Milutin Bojić“. Živi u Beogradu.