Život nam je nepogrešiva samrtna putanja ali se završava baš u trenutku kad najzad spoznamo kako je trebalo živeti. Iskustvo življenja je neponovivo, ne izaziva želju ponovo da se rodiš i opet proputuješ, možda drukčiji put ali u istom naporu usklađivanja sa nekim novim vukovima ili anđelima koji će se isto rojiti na svakoj životnoj putanji. Svest o nesavršenstvu života već je iskustvo smrti, dovoljno da se samo jednom živi.
Sticanje iskustva na svakoj tački životnog puta, naročito na oštrim krivinama i neobeleženim raskrsnicama, kreativno je kao podsticaj vere da te tamo, ispred, nešto bolje čeka. Iskustvo je kreativno dok je podstrekač ljudskosti.
Svima je ušće isto, različit je samo način utikanja, način razmišljanja. Realisti talasaju prema njemu kao prema ništavilu, idealisti veruju u rajsko paklenu deltu kroz koju će se uliti u život posle smrti. Realisti se trude da svaki trenutak prožive kao jedini, idealisti pokušavaju da smernošću zasluže rajsko ušće.
U tu samrtnu putanju upredene su sve boje, nijanse i odsjaji života kao raskošne ponude. Sa njima se čovek igra i osmišljava, trudeći se da nemoguće učini mogućim, tajanstveno jasnim, nedohvatno pokorivim. On hoće da ukroti talase, savlada odrone, preusmeri vulkanske lave, probija planine, premošćuje jezera i reke i svaku priliku koristi kao jedinstvenu. Spaja nespojivo, razdvaja nerazdvojivo, prolazi tik uz Boga da bi seo na Mesec, upreže magnetne talase i hvata kosmičke poruke; sve, da bi pokorio život, skratio rastojanja i gospodario.
Usput će podići gradove kao nove svetove. Ucrtaće neke svoje lične krugove i duhovne rozete koje će, zatim, braniti kao da će trajati večno. U beskrajovidu misli, smrt je uvek prisutna kao povod da život učinimo svrsishodnim. Na ličnom vidikovcu iz kruga, život je nepregledan dok smrt nije na vidiku.
Da bismo sporije starili, začaravamo se avanturama. Da bismo časnije radili, očaravamo se verom. Da bismo lepše mislili, ne odričemo se deteta u sebi koje radosno hoda po svakom putu. Vežbamo muskulaturu da bismo lakše stigli do vrhova planina. Da bismo postigli vrhove duhovnosti, otvaramo se snovima, uvežbavamo um, izoštravamo čula kroz izazove u kojima se uče veštine duhovnih odbrana. Nema idealne istovremene spremnosti duha i tela. Prirodni je i skoro obavezni nesklad između mogućnosti i želje, razuma i strasti, fizičke spremnosti i mentalnih potencijala. I to nas odbacuje od zamišljane putanje, baca u brzake i virove iz kojih se izvlačimo kao da spasavamo živote. Pa, ipak, kako bi dosadna i bezbojna bila naša putanja da toga nema!
Plovidba ka ušću podrazumeva i provlačenje između stena velikih istina u čamčićima malih laži ali se ostareli i dotrajali brodovi pretovareni istinom, nasukavaju i na male nepredvidive hridi laži. Margine modernog sveta imaju graditelje veštačkih obala na kojima je dopušteno pristajanje samo odabranih plovila novog poretka, plovidba do ušća pretvara se u imitaciju života.
Odbrana istine kao svetinje postaje utopija. Putanja se lomi pod težinom neistina što menja reljefe prošlosti i zakrčuju istoriju. Kao pečurke niču putokazi, novi svetionici i raskrsnice sa kojih su vidici još uvek magloviti da bi se odabrao siguran put.
Preko velikih bara plove prekookeanski brodovi pretovareni suverenom monetom za trgovinu svetovima. Samo jednom zlatnom polugom razbiće ti usamljenu glavu da bi ubili istinu. Novostvorene laži imaju moćne deoničare, snažne nosače i debele čuvare, pa putuju kao istorijske istine. A podignute glave u novi milenijum ulaze samo moćnici kao vlasnici svetske istine. Ali i njih, na kraju putanje, čeka samrtno ušće. Šta sa pronetom laži? Pa, ostaviće je potomstvu kao novoupamćenu naslednu istinu.
Da li je budućnost predvidela razmatranje porekla nasleđenih istina? Ili već ima genetski kod za previđanje laži kao zanovetnog mulja istorije.
Izvesnost kraja ne menja suštinu življenja. Život je sam sebi svrha i opravdanje samrtnoj putanji do ušća. Smrt je samo maleno dugme na kragni istine koja nam usput steže ili širi vidokruge oko vrata.