David Kecman DAKO: ČEGA IMAŠ DA SE SEĆAŠ

(NENADANO)

Nisam je prepoznao. Posle svega što se tokom kratkog i zaista nenadnog susreta dogodilo, jedini odgovor bio bi kako su za sve to krive godine, ali opravdanje je najlakše pronaći u onom što je svima vidljivo i jasno, u svakoj, pa i u ovakvim prilikama dovoljno uverljivo, pa ne traži dodatno objašnjenje. Nisam je prepoznao i sve to što pravdamo godinama i dugim nesretanjem, samo je uteha pod teretom nagomilane nemoći. Još više pred onim što neminovno sledi nakon trena u kome se događa sudar kasnih spoznaja i nezagasle čežnje, mladošću začete.

Nisam je prepoznao iz tako jednostavnog, a teško podnošljivog razloga: to više nije bila ona i to više nisam ja. Nakon mnogo godina, srela su se samo dva, do apsurda izobličena tela i neki drugi teško prepoznatljivi glasovi, dve sredovečne osobe koje se pri izgovoru njihovog imena bez uzbuđenja osvrću, samo se blaženo osmehnu kao da je u tome, u vlastitom imenu, u osmehnutom oku i borama u malo izduženom krajičku usana za osmeh nameštenim, njihova jedina tačka oslonca.
– Nisam se nadala da ću te baš ovde sresti! – rekla je pružajući mi ruku, a ja sam je obema prihvatio. Ne, nisam glumio radost. Detinjim osmejkom i toplinom ruke, izazvala je u meni, u tom trenu, neobjašnjivu veselost, iako je nisam prepoznao. Pokušao sam da se setim koga bih u ovom mestu mogao da sretnem, među njima i nju koju bih imenom da oslovim najiskrenije i najlakše da je uverim koliko mi ovaj susret mnogo znači.
Sreli smo se u B., selu na obali Dunava, na svečanosti povodom dana osnovne škole, organi- zatora Likovne kolonije „Podunavski motivi“. U prisustvu mnogih meštana i u društvu dvadesetak slikara, otvorio sam veliku i lepu izložbu slika koja kao uzdarje ostaju u prostoru škole. Bio sam samo neko drugi, gost na svečanosti, bez obaveza da brzo silazi sa tako lepog, ali i varljivog trona namenjenog poznatoj ličnosti.
Treperavost u glasu kojim je odzvonilo ono „nisam se nadala da ću te baš ovde sresti“, ali i ta prisnost kojom se njena ruka ugnezdila među mojim dlanovima, sve je činilo da shvatim da je to žena koju nikakvim nesmotrenim gestom ne smem ni slučajno da povredim. I sad strepim od pomisli na ono što bi se na njenom licu i u njenom oku dogodilo da sam joj rekao: – Ne ljuti se, ali pomozi mi da se setim odakle se znamo. Ovo nije svakidašnji susret, ali u mnoštvu onih koje, kao i ovom prilikom, skoro svakodnevno srećem i upoznajem, teško mi je ponekad da se prisetim odakle se znamo.
Ne, tako nešto, krajnje kurtoazno i što sam po logici svog posla odavno svikao da činim, tako nešto njoj, u ovakvom trenu, nisam mogao reći. Ona je neko kome susret sa mnom znači mnogo. Malo ih je u ovom mestu koje sam, ma i u prolazu, upoznao i u brzom preslišavanju ko bi to mogao da bude, nisam imao nikakvog izbora. Ona je neko iz samo moje daljine. Iz neraskrčenog prostora samo mog sve užasnijeg zaborava.
– I ja sam se ovde, kao i ti, slučajno zatekao i nisam se nadao da ćemo se sresti. Uvek te očekujem tamo gde bi nam se uspomene bez reči, najlepše otvorile, pa biva kao da se sve koliko juče dogodilo. Još pre dva meseca dobio sam poziv da se nađem na ovoj svečanosti i da otvorim izložbu. Često svoje obaveze ne mogu da planiram sa većom sigurnošću ni dva-tri dana unapred a ovo sam ipak prihvatio. Neko, ili nešto je htelo da nas dovede i da se sretnemo. Drugog objašnjenja, nakon ovog susreta s tobom, nemam
Rekao sam još ponešto čega se više i ne sećam, ali samo da bih dobio u vremenu i kako bih je što je moguće prisnijim dijalogom izazvao da izgovori rečenicu, ili samo reč koja će biti ona sudbinska nit tako neophodna pri odmotavanju ovog zamršenog klupka sazdanog od parčića kojekude nakupljenih i koje, poput suvog žiga, poput bora i nevidljivih ožiljaka nosim na koži, krvotokom, snovima, bunilom, javom što tako prisno srasta sa svim onim što, sve i da hoću, ne mogu da zaboravim.
– Nisam ni ja više za putovanja. Pogotovo ne danas kada me noga užasno boli i jedva stojim, ali nešto me teralo i nisam sebi znala da odgovorim šta je to što me tako vuče, naprosto, guralo da obavezno dođem. Sve mi se razjasnilo čim sam ušla u školu i odmah te prepoznala. Nekoliko puta, i ti si mene pogledao, ali mnogi su ti prilazili, vukli te od jedne do druge slike…
– Mnogo je ovde mojih starih poznanika i prijatelja slikara koje odavno nisam video, a pisao sam nekad o njima, otvarao im izložbe, pa znaš kako je. Nikog ne smem da povredim i ko zna kad ćemo se ponovo sresti…
Ruka joj je i dalje među mojim dlanovima, milujem je, kao da sam blizu odgovora, jer taj glas i taj osmeh vraćaju me svojom prisnošću i vedrinom, svojom bezazlenom otvorenošću u nešto daleko a blisko, u nešto detinje daleko, a što je samo moje, ili – samo naše. U nešto što se događa pri običnom susretu starih, dobrih poznanika. Milujem je i pogledom joj raskopčavam zimsku jaknu. Ona se ne opire i kao da mi je sve bliže. I ime njeno kao da mi je na vrhu jezika, ali…
– Znam da sam se od onda mnogo promenio, gojniji sam, sa ovo malo kose što mi je još preostalo, pa me i čudi i raduje kako si mogla odmah da me prepoznaš. – rekoh dajući joj time do znanja kako je ovakvu, kakva je sada preda mnom, siguran sam da je tako, nakon mnogo godina ne prepoznajem, ili da još nisam potpuno siguran da je to ona koja bi mogla biti. Pojavljujem se ponekad i na televiziji, pa je bila u prednosti. Očekivao sam i ovakav odgovor.
– Ne, odmah sam te prepoznala! – rekla je tonom koji ovakvom prepredenjaku i lažovu kakvim se upravo sada pred samim sobom, a možda i u njenim očima pokazujem, daje do znanja da o starenju ne govorimo. Ne samo zato što nije lepo o godinama govoriti sa ženom koja me, svemu uinat, nije zaboravila, nego što takva reč opravdanja ili objašnjenja, svejedno je, i nije primerena radosti nenadanog, a toliko žuđenog susreta.
Bio sam siguran da je ne znam iz gradova gde sam išao u gimnaziju i gde sam studirao, gde sam se kao vojnik sve našao, potom kao nastavnik srpskog jezika, ili kao novinar. Ne znam je ni sa letovanja na Rabu, u Novom Vinodolskom, pogotovo ne u Zadru, gde sam dvadesetak godina uvek odlazio sa ženom i decom. Nije ni sa nekog od seminara prosvetnih radnika, sa gostovanja po bibliotekama i sa mnogih književnih večeri, učešća na festivalima. Nije iz onog sećanja na usputne avanturice, danas sve ređe i skoro nemoguće… Izvesno je jedino to da je ona neko koga nisam mogao da zaboravim, ali se ne pokazuje u onom obličju kojeg pamtim. Bucmasta, kratke, prosede kose, sa čvrstinom u nastupu, bio sam uveren jedino u to da je ne znam u ovakvoj pojavi, ali i da ću doći, uskoro prepoznati po izraza na licu koji će se nenadano pojaviti, u reči koju će izgovoriti, a što će me odvesti do nje nekdanje, time i do sebe zaboravljenog. Ona je neko koga pamtim, samo… Samo da sam bez sumnje u njeno ime koje kao da već izgovaram u sebi.
Primetio sam da nas, sa željom da nam se približe, iz tog mnoštva posmatraju dve žene njenih, četrdesetih godina. Nasmešene i same nečim u pogledu na ovakvu scenu u kojem smo se našli nas dvoje, glavni akteri jedne, za njih možda i lepe priče sa poznatim i zapletom i raspletom, uzbuđene više i od nje same, kao da mi govore:
– Znamo te iz njenih priča!
Ili:
– Kako je to lepo što su se opet sreli!
– Tako nešto ne događa se samo na stranicama ljubavnih romana koje u dosadi čitamo pred spavanje.
– Kako se samo lepo i tako dugo još uvek drže za ruke!
Ne znam da li im je dala znak da nam se pridruže, ili je to već bio nekakav dogovor i pre nego što mi je prišla, krenule su prema nama i to mi se nimalo nije dopalo. Još ne znam, nisam siguran da li je to ona kojoj sam u brzopletom pretumbavanju po svojim uspomenama najbliži. Kako da se izvučem od te neminovnosti da joj za koji tren priznam to što mi se događa? Kako da je ne povredim?
– Pričao mi je Tihomir kako ste zajedno studirali. Često sam i od drugih slušala o tebi i bila sam ljuta što te svi, osim mene, često i čuju, i vide.
U trenutku kad sam rekao „prošle su mnoge godine, ipak smo, i to mnogo, drukčiji“, ne i ono „oprosti, ali ne znam, nisam još siguran da li si to ti“, započela je glasna, preglasna živa muzika mesnog orkestra. Primičući se zbog tolike buke njenom uhu, poljubila me je. Možda me i nije čula, ili je poljupcem izbrisala sve što bi potom u njoj i u meni moralo da se dogodi, zagrlio sam je i poljupcem uzvratio.
– Ilona me je pozvala na ovu svečanost. Znala je a nije mi rekla da ćeš se i ti ovde pojaviti. Prijateljice smo, radimo zajedno, povredila bih je da nisam došla iako me noga užasno boli…
Ilona! Žena prijatelja slikara kome sam otvarao nekoliko izložbi, pisao tekst za katalog, svraćao usput i u njihovu kuću… Prijateljice, pozdravi sa izložbi i nakon susreta u likovnim kolonijama, mog čestog raspitivanja o tome kako je ona, očekivanja da ćemo se krišom sresti u njihovom stanu, u gradovima gde moj prijatelj izlaže…
Izgovorivši ime Ilona, otvorila mi je, verovatno namerno, ta golema vrata, izlaz ne toliko iz prostora nužnog zaborava, jer nisam je zaboravio, nego iz gomile onog rusvaja što se tolikim minulim godinama u meni taložio.
Da li je to zbilja onaj devojčurak čije fotografije još uvek čuvam u maloj kartonskoj kutiji zajedno sa mnogim drugim fotografijama i pismima iz detinjstva i mladosti? Na njima mi ni moje, nešto brojnije godine ništa ne znače. Ona sedi u kratkom, uz telo pripijenom letnjem haljetku, pored jezera. Ili, na drugoj fotografiji, stoji pored vrbe oslonjena na bicikl. Na trećoj… Ima ih pet i sve su nastale u istom danu jednog nezaboravnog studentskog leta, davno, pre večnosti koja će tek da sledi a biće sećanjem zauvek samo radost.
Najlepša i najzagonetnija moja šesnaestogodišnja devojčica kojoj ništa nije smetalo ni to što sam veren i što joj, milujući je, burmom, dodirujem vrat, lice, plavu kosu… Ni to što sam Srbin i što ću uskoro, samo da diplomiram, morati u vojsku.
Ništa me tada nije pitala, ništa od mene nije zahtevala, išla je sa mnom noću i na kraj sela, tamo gde sam bio siguran da nas niko ne može videti, bez pitanja i bez straha.
Bila je i ostala samo moj plavi pupoljak koji se ne plaši rascvetavanja pod mojim šapatom, među mojim toplim dlanovima.
– Irena! – rekoh šapatom, kao da je krišom dozivam, kao nekad u vratima do ulice, kroz koja će ući u hodnik kućice svoje bake, ali tek kada više ne bude mogla da čuje moj korak kroz noć.
– Irena! Nisam te zaboravio. Svega se i uvek rado sećam!
– Davno je to bilo. A čega imaš da se sećaš? Bili smo…
Prišle su nam njene prijateljice, upoznala nas je, a ja sam, želeći pri tom da odglumim nekog drugog čoveka, samo Ireninog starog poznanika, čuo jedino svoje, ne i njihova imena.
– Hoćeš li ostati, ili da te još malo pričekam? – upitala je Irenu nasmešena, u licu i malo zajapurena, ali i lepa, vragolastog pogleda, dobro očuvana plavuša.
– Samo još malo! Stižem – za pet minuta! – rekla je Irena. – Sačekajte me kod kola! Sad ću ja!
Opet mi pružiše ruku i odoše, bez reči. Muzika sve glasnija. Neki su već i zaplesali u prostoru školskog hola, među slikama. Žene su počele da nameštaju stolove za večeru.
– Hajde da sednemo, rekla si da te boli noga. Šta je, od kada te boli?
– Nije ništa strašno. Pala sam pre nekoliko dana.
– Voleo bih da ostaneš, da što duže budemo zajedno.
– Znam! I ja bih to volela, ali noga me sve više boli. Drugi put. Važi?
Slušam je i opet vidim onu plavokosu devojčicu sa fotografija u kartonskoj kutiji, nekad za cipele, a sada za uspomene koje nikog, sem mene, više ne uzbuđuju, nikog ne plaše, nikom baš ništa ne znače.
Među mojim dlanovima i dalje je njena topla ruka, uz telo je onaj pripijeni letnji haljetak, ali i bol u nozi čije koleno decenijama u mojim očima obasjava pun mesec nad vrbakom.
U trenu izgovorismo sve o sebi: gde i šta radimo, koliko dece imamo, na brzinu zapisane adrese i brojevi telefona, još o ponečemu do izlaza iz školske zgrade, držeći je za mišicu leve ruke dok smo silazili niz stepenište.
– Vidimo se, uskoro! – rekla je na rastanku, a meni se možda samo pričinila suza u njenom oku. Ili je to pod neonskim svetlom, u njenom oku bio odsjaj moga pogleda, ono što se više nikada ne može skriti?
– Vidimo se! Sigurno! – rekoh. – I da se češće čujemo!
Nesigurnim korakom, sigurna da je posmatram i da je nisam ni sad, nakon susreta, u svemu što kao i ja pamti, pogledom izbliza do kraja prepoznao, ode u noć, bez osvrtanja.
– Imam čega da se sećam! – šapatom, kao da ponovo osećam njen poljubac. – Možda tek sad imam.
Umesto odgovora, umesto reči koje su se pri ovom susretu mogle čuti da sam je odmah prepoznao, čuo se samo kreket žaba. Sa vrbaka, iz pravca Dunava. Prvi put ovog proleća koje je odavno, a do ovog trena neprimetno, stiglo.
Kreket i plavi pupoljak koji se mojim sećanjem nikad do kraja ne rascveta.