Zoran Ilić: Slike iz života jednog blogera

1.

Bloger Pajaco na beogradskim ulicama retko viđa vozila sa registracionom oznakom svog rodnog grada. On ne zna zašto je to tako, ali tako jeste!
Ta dva grada su udaljena tek sto pedeset kilometara. Ipak, pravi je podvig na beogradskim ulicama ugledati automobil iz Pajacovog rodnog grada.
„Ova država je postala tako mrtva. Niko i ništa u njoj se ne kreće. Sve je statično. I na sve strane granice, i granice unutar granica…
Između je prazan prostor. Ničija zemlja.“

2.

Siguran znak da je mart pri kraju i da april dolazi jeste prelazak na letnje računanje vremena.
Probudiš se u nedeljno jutro, i nije 7 h koliko sat pokazuje već – osam. Prešlo se na letnje računanje vremena. Neprimetno.
Kažu da se toga setio neki Francuz pre trideset-trideset i pet godina. I još tvrde da taj potez ima veze sa raciom – umom. Pajaco opet misli da takav potez nema nikakve veze sa umom već sa bezumljem, i da je delo jednog lakrdijaša.
Evropa, pa i Srbija, sledi taj put. Svakog poslednjeg vikenda u martu prelazi na letnje računanje vremena, pomera kazaljke časovnika jedan sat unapred.

3. (Moderni satovi)
Adrian ima određenih iskustava sa modernim satovima. Za razliku od Pajačevih mehaničkih budilnika, to su satovi koji sami, automatski, prelaze na letnje računanje vremena. Šta, pored toga, oni još rade, Kralj Pajaca pojma nema?! A i ne zanima ga.
„Takav sat te čak i ne obavesti da je promenio vreme. Samo možeš da se pitaš: zar malopre nije bilo 2:10, a sad je već 3:40?!“

4.

„Sviđa mi se tvoje nonšalantno pominjanje imena, kao da podrazumevaš da mi znamo ko su ti ljudi. Tako sugestivno to radiš da bih mogao da se zakunem da ja, zapravo, poznajem Adriana.“
Izvesnom Kigmenu se to dopada u Pajačevim zapisima.
Da li bi se i Adrianu svideo Kigmenov komentar, o tome bi on, a ne Kralj Pajaca, morao da se izjasni.

5.
Pesnik diletant je ponovo napisao pesmuljak o Pajacu. U njemu ničega nema. Samo praznina! Kada reči ničemu ne služe…
Zamislite da neko odluči da tu prazninu prevede na engleski, francuski… ruski… Ne uspevate to da zamislite! Niste toliko maštoviti?!
Ovoga puta Diletantov pesmuljak nije povredio Pajaca. Osim ravnodušnosti, on ništa drugo nije osetio.
Kao i svaki diletant i ovaj je na malom prostoru napravio gomilu gramatičkih grešaka. Srpski jezik će za njega zauvek ostati velika tajna. Nedokučiva.

6.
Šta pesnik diletant o sebi misli? Da je on budućnost srpskog pesništva?
Diletant ne vidi dalje od vrha svoga kvrgavog nosa, ali je ubeđen da sve vidi. Da i kroz predmete vidi. Da je njegov pogled toliko moćan. Sveobuhvatan.

7. (Diletantova lukavost)
Da bi zavarao trag, Diletant na Pajačevom blogu ostavlja komentare kao Anonim. Ne uspeva da odoli, a da ne prokomentariše Pajačeve zapise.
Teško je znati zašto u njegovom životu reči ništa ne znače. Ili je mržnja prema Pajacu toliko velika da mu mozak blokira? Ne: Diletant i na svom blogu sve same gluposti piše! Problem je, ipak, dublje prirode.
Ni Internet nije svemoguć. Još ne postoji softver koji bi umesto nas pisao tekstove, sastavljao rečenice. To je još u našoj vlasti. Izgleda da se Diletant prerano rodio.
Njegova jedina šansa je bila daleka budućnost koja, opet, prema njemu nije milostiva.
„To što je on naš savremenik jeste velika greška. Kako za Diletanta, tako i za nas“, pomisli Kralj Pajaca.

8.

Šta ti radiš?
„Ti piješ vino ispod slamnatog šešira…“
Upravo to radiš: konzumiraš rashlađeno vino ispod oboda slamnatog šešira. I tačno znaš u kom prostoru i vremenu se to dešava. Sve je tako davno, prošlo… Ruinirano…
Čak ni ti ne ispijaš vino već tvoja majka. Ti si isuviše mlad da bi ga pio. Ali tvoje oči upijaju tu scenu. Prisutan si. Pamtiš…
Bezbrižna pesmica. Najbezbrižnija na svetu. Trebalo je otkriti tu formulu. U jednom trenutku pesma će se završiti, nestaće, i iza nje će ostati pustoš. Ostaće tmurni dan.
Zašto je Kralj Pajaca uplovio u te vode? Zašto je povezao audio slušalice i radio-kasetofon? Zašto je u tu priču ukoračio?
Na sterilni Internet se navikao: on ne može da ga povredi. To je najobičnija rutina. Sa Netom je odavno „na ti“.
Međutim muzika može, i uspeva, da ga povredi, uruši.
I dalje je lako ranjiv, a on to ne želi da bude.

Fragment iz duže prozne celine