(Kratke priče, snovi i nađene priče)
GENIJE
(“Meki autoportret s prženom slaninom“)
Neka zvone sva zvona! Gledajte! Rodio sam se ja, S. D.
– genije. Olujni vetar lomio je grane drveća. Iz pocrnelog nebeskog ždrela sevale su munje i udarali gromovi. Ogromni morski talasi besno su se obrušavali na stenovitu obalu.
Bili su to znaci moje buduće slave.
Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa sedam Napoleon. Onda sam preležao teško zapaljenje mozga. Jedva sam ostao živ. Posle toga otac i majka su me obožavali.
Mokrio sam u krevetu do svoje osme godine iz čistog zadovoljstva. Niko nije smeo ništa da mi prigovori. Jednom prilikom stavio sam žabu u usta i hteo da je progutam. Majka se onesvestila. Sve mi je bilo dozvoljeno. Bio sam gospodar u kući.
Kada sam napunio 25 godina shvatio sam da sam genije.
EARTH WATCH
U kući smo u Mačvanskoj 10, u Nišu, gde sam pedesetih i početkom šezdesetih živeo sa majkom i sestrom. Od cele kuće imali smo samo sobu i kuhinju. U sobi Dinka (koja, inače, nikada nije bila u Nišu, niti zna ovu kuću), ispituje neke đake. Ja sam u kuhinji, nervozno iščekujem kraj ispita. Iza mene na zidu nalaze se dve police sa knjigama. Jedna knjiga, Earth Watch, koju sam nedavno kupio u Londonu, stoji otvorena na rasklimatanom stočiću. U knjizi su impresivne slike u boji: kontinenti, planine, okeani, gradovi, velike reke i mora snimljeni iz kosmosa pomoću satelita. Ove neobične snimke imam nameru da uklopim u svoje buduće mejl-art radove, vizuelne pesme i kolaže.
Posle ispita đaci polako izlaze, jedan po jedan, i napuštaju stan. To traje prilično dugo. Poslednja je neka devojka; smeška se zajedljivo, kaže kako je jedva položila i onda dodaje nešto neumesno na račun profesora. Krećem ka vratima sobe. Dinka se pojavljuje umorna od višečasovnog ispitivanja. Zabrinut pitam kako je. Potvrđuje mi, nekako nevoljno, da je dobro. Kada se osvrnem u kuhinji više nema nikog. Primećujem odmah da je sa stočića nestala knjiga Earth Watch. Strašno se uzbudim. Znam da ju je ukrala devojka koja je poslednja izašla. Insistiram od Dinke da je pronađemo. Ona kaže da joj ne zna ni ime ni adresu. (…)
Sada sam u hodniku neke škole ili fakulteta. U osobi koja mi dolazi u susret sa suprotnog kraja prostranog hodnika, odmah prepoznajem devojku koja mi je ukrala Earth Watch. U to nimalo ne sumnjam. Zaustavljam je, glasno grdim i tražim da otvori veliku crnu tašnu koju nosi o ramenu. Ona se preplašeno opire, nekako nemušto pravda, a onda je uz plač otvara. Unutra nalazim svoju knjigu i neke fotografije. Knjigu uzimam, a fotografije, i ne gledajući šta je na njima, uz glasnu grdnju i psovke cepam, teatralno razbacujući ostatke po hodniku.
KIBEROFOBIJA
Među bolestima našeg veka – doba kompjutera, lasera, reaktivne tehnike – pojavila se nova „kiberofobija“. Tako su američki stručnjaci nazvali psihičko oboljenje koje su otkrili prilikom lekarskog pregleda programera, operatera i drugih lica čiji je rad tesno vezan sa kompjuterima.
Kiberofobija je strah od kompjutera. Stručnjaci smatraju da je ta fobija sve rasprostranjenija i da će u najskorije vreme po masovnosti potisnuti klaustrofobiju – strah od zatvorenog prostora.
Tesan kontakt sa kompjuterima razvija kod ljudi kompleks inferiornosti. Čoveku je svojstveno da greši. Međutim, kompjuteri trenutno primećuju greške i ukazuju na njih sa „nečovečnom“ otvorenoošću i bezosećajnošću tako da se grešnicima ponekad čini da ih kompjuteri ismevaju.
Prema proračunima lekara, više od 30 % svih američkih stručnjaka koji rade s kompjuterima – boluje od kiberofobije.
1983.
SAKO
Sa grupom studenata u učionici sam fakulteta.
U toj prostoriji, sa smradnim, olajisanim podom, nalaze se stare, rasklimatane, išarane i prljave klupe, slične onim u kojima sam, u poratnim godinama, krajem četrdesetih, sedeo u osnovnim školama: Ćićevca, Obreža i Lučine.
Toplo je. Skidam sako i prebacujem ga preko klupe. Nakon kraćeg iščekivanja da počne čas, i bučne studentske rasprave u kojoj ne učestvujem, ulazi jedan od profesora i kaže nam da pređemo u drugu prostoriju. Energičan je, zbog nečeg usplahiren, nervozan, požuruje nas.
U drugoj učionici, koja je tik uz prvu, sasvim drugačija slika. Mermerni pod, obli polulučni zidovi načinjeni od nekakve materije slične metalu, visoka prozirna tavanica iz koje zrači ledena plavičasta svetlost. Svuda oko nas sada su ogromne epruvete ispunjene raznobojnom tečnošću, mikroskopi, aparati, svetlucavi ekrani i mašine čiji prigušeni zuj potmulo odzvanja u ušima.
Bučni studenti su zaćutali. Atmosfera je postala nekako napeta, tajanstvena, misteriozna. Postepeno sve više i jače počinjem da osećam neprijatnu hladnoću. Kao da mi se sablasna, ledena svetlost sa tavanice uvlači u dušu, telo, prodire u kosti.
U košulji sam bez sakoa koji je, pošto smo bili požurivani, ostao u staroj učionici. Odlučim da se vratim i da ga obučem. Istovremeno setim se da mi je u džepu sakoa sveska sa stihovima iz ciklusa “Hlebnjikovljevo oko” na kome već mesecima naporno radim. To je jedini primerak rukopisa koji imam, što moju nervozu uvećava do panike kada u učionici ne pronađem sako.
Upućuju me u garderobu gde su, navodno, prenete sve stvari studenata iz učionice. U garderobi me dočekuje stariji ljubazan čovek, u kome odmah prepoznajem svog nastavnika srpskog jezika iz ćićevačke osmogodišnje škole Lazu Ristića, koji me je otkrio kao pesnika i poticao da pišem. Zajednički u pretrpanoj garderobi, uzaludno tragamo za sakoom.
Uspaničen, sav u znoju i s grčem u grlu, budim se.
MOZAK
Jedan mladi, vrlo talentovani student matematike na američkom univerzitetu Šefild podvrgao se pregledu mozga na skeneru i – kada su stigli rezultati – ustanovio je sa zaprepašćenjem da skoro nema mozga. Izgleda da težina njegovog mozga iznosi svega 50–150 grama, umesto oko 1.500 grama. Prema rečima profesora Džona Lorbera, specijaliste za neuroanatomiju koji je preuzeo na sebe ispitivanje ovog fenomena, slučaj mladog matematičara (bez mozga) predstavlja dokaz o „fantastičnoj sposobnosti regeneracije“ mozga, sličnoj regeneraciji bubrega ili jetre.
BUDUĆNOST
U Sidneju je otvorena izložba bića koja će naslediti čoveka. Priredili su je naučnici, na osnovu knjige “Posle čoveka“ poznatog engleskog profesora, paleontologa Dugala Diksona.
U knjizi se kaže da će za pedeset miliona godina klima i vegetacija biti uopšteno slične sadašnjoj, samo će se izmeniti geografija. Tektonske ploče, koje su odgovorne za pomeranje kontinenata, spojiće Evroaziju, Australiju i Severnu Ameriku, dok će Južna Amerika postati ostrvo. ’Životinje će se promeniti, naročito ribe, sisari i reptili’, kaže profesor Dikson.
Naučnici koji su se sakupili na ovoj izložbi potvrđuju pretpostavku da čovek za pedeset miliona godina neće preživeti. Njegov veliki talenat da se adaptira okolini ne menjajući sebe, stvoriće eventualno ’stagnaciju različitih vrsta’. Ova jednolikost će ljudsku rasu dovesti u veliki rizik i rezultiraće njenim iščezavanjem.
Iako su neki “homo sapiensi“ koji su prisustvovali otvaranju izložbe bili skeptici, direktor muzeja Sidnejskog univerziteta dr Piter Stenberi kaže: ’’To je jednostavno evolucija nauke. U periodu od pedeset miliona godina pre nove ere završila se era dinosaura. U toku pedeset miliona godina nove ere nestaće čovek i svet će biti pun ovakvih stvorenja koja vidimo na ovoj izložbi. To će biti potomci vrsta koje će preživeti čoveka’’.
U staklenim vitrinama izložena su čudna stvorenja koja čovek današnjice ne može da zamisli. Sve životinje budućnosti napravljene su u prirodnoj zamišljenoj veličini. Opšte zadovoljstvo posetilaca je da tada neće biti živi.
Tu je pre svega dva metra visok naslednik zeca, zvani “rabbuck“, koji će zameniti stoku i jelena, zatim pacov veličine vuka koji će loviti u čoporima, kao i gigantske antilope i zloćudne životinje tipa kengura koji će lutati tundrama. Biće čak i pustinjskih ajkula, tu je i potomak tasmanijskog đavola koji će ležati na grani drveta i s obešenim dugim repom čekati žrtvu. Najveća i najopasnija među životinjama koje će naslediti čoveka je svakako “manambulus perhorridus“ ili noćni lovac. Sa visinom od jednog i po metra on će u krdima divljati Batavijanskim šumama, jureći reptile i sisare koje će zubima i kandžama hvatati i uništavati.
1983.
ČOVEK NA VENERI
Vazduh na Veneri teži je od vode zemljinih okeana. On se sastoji od superzagrejanog ugljendioksida pod pritiskom oko sto puta većim od našeg atmosferskog, a začinjen je sumpornom kiselinom jačom od one iz automobilskih akumulatora. Spori vetrovi Venere liče na okeanske struje sa svojom blagom potisnom snagom i neumoljivošću.
Jezivo je i pomisliti šta bi se dogodilo sa jednim ljudskim stvorom koji bi se bez zaštitne opreme najednom obreo na Veneri. Ni dašak vazduha ne bi ušao u smrskana pluća. Spram džinovskog pritiska okeana ugljendioksida, snažnija eksplozivna sila usključalih telesnih tečnosti raznela bi sve slojeve mesnatog tkiva. Ta građa bi se sasvim rastočila pri džinovskoj toploti pre nego što bi stigla da se raziđe na sve strane. Posle nekoliko minuta od čoveka bi ostala samo gomilica kalcijuma i čađava mrlja na steni gde je stajao.
I NOGAMA I RUKAMA
Prijem u nekoj državnoj ustanovi. Ogromna kućerina sa balkonom na kojem stojim, nekako po strani, sa dvojicom nepoznatih ljudi. Kroz velika balkonska vrata, iz sale, gurajući se kroz gomilu svečarski raspoloženih, glagoljivih i već polupijanih pisaca, prilazi mi poznati slovenački esejista Taras Kermauner. Ogroman je, za tri glave viši nego u stvarnosti.
– Napadaju te, kaže, napadaju – i pruža mi ruku glavom pokazujući na bučnu gomilu u sali.
Ruku mu prihvatim i naglo stegnem do bola, što se odmah primećuje na njegovom iskrivljenom licu.
– Napadaju, odvratim, ali se ja branim i nogama i
rukama.
(Iz zbirke kratkih priča „Torba od vrbovog pruća“)