Zoran Ilić: Bol u levom kolenu

1.

I dalje je mart. Svaki mesec, pa tako i mart, ima određenu dužinu trajanja izraženu u danima.
Pajaco se pretvorio u nekoga ko broji dane u mesecu: danas je sedamnaesti mart, sutra će biti osamnaesti… Juče je bio šesnaesti.
Dan koji su obeležili ubistvo i samoubistvo dvoje mladih. Činilo se da imaju sve od života, a oni su iskoračili iz njega, i tako naneli bol svima onima koji su ostali, nastavili da žive…
Zašto su to uradili?
„I mi smo, kao i oni, tako ranjivi, lako povredivi“, na svom blogu zapisuje Kralj Pajaca.

2.

Povodom tragične smrti dvoje mladih u online izdanjima beogradskih dnevnih novina je moguće pročitati različite komentare. Pa, tako i sledeći:
„Jutros sam se probudio sa bolom u levom kolenu.
Mislio sam da će nešto ružno da se dogodi. Međutim, nisam mogao ni da pretpostavim da će to biti nešto ovako strašno.
Počivaj u miru draga K.“
Reakcija na njegov komentar jeste sledeća:
„Daj, čoveče, sredi to koleno…“
Na prvi komentar Pajacu je pažnju skrenuo Adrian:
„O ovome sam ti pričao kada sam pominjao komentare u crnoj hronici.“
I:
„Toliko od mene za ovo naizgled sunčano martovsko jutro…“
Dovoljno je, Adriane. Ti i Pajaco ste se razumeli. Potpuno, savršeno…
Neko treći (četvri, peti…) misli da će „ovoga biti sve više.“
A onda se razvija diskusija o R.I.P. skraćenici. Da li je treba koristiti i šta znači?! Na latinskom se kaže „Requiescet in pace“, a na engleskom: „rest in peace“.
Nismo Englezi, a ni antički Rimljani već – Srbi sa Balkana. Dakle:
„Neka počivaju u miru.“

3.

Kakav kraj i kakve suze? Niti je kraj meseca marta, niti suze klize niz nečije obraze.
Zameniti ljubav za ne-ljubav, sreću za nesreću… Tu je prostor koji se otvara za suze. Tu one traže i nalaze svoju šansu.
Kralj Pajaca je nadavno gledao nečije oči na TV-u. Baš su bile onako, u krupnom planu. Preko celog ekrana. Neobične oči. Lepe oči.
Postoje osobe koje se zaljube u nečije oči:
– Volim tvoje oči, tebe volim… Tvoje telo volim…
– Može. Dozvoljavam ti…
A onda te oči iščeznu. Postanu male, jedva primetne. I niko nikoga ne gleda u oči. Ne podnosi da vidi oči.

4.

Oči koje Adrian pamti jesu oči norveške glumice Liv Ulman.
On je nedavno na TV-u gledao emisiju sa njom. Neki davni intervju. Intervju koji pripada ex-Yu vremenu.
U njenoj biografiji piše da je rođena u Japanu. Prvo što su njene oči ugledale bio je japanski krajolik.
Ipak, došla je u svoju pravu domovinu – Norvešku, i glumila u nekoliko norveških filmova. Mada je njenu karijeru i život obeležio švedski reditelj Ingmar Bergman. Dakle, glumila je u više švedskih filmova.

5.

Adriane, Kralj Pajaca ne gleda filmove u kojima igra Liv Ulman.
On gleda tinejdž filmove jer je u srcu i dalje tinejdžer. Kao i davnog majskog jutra kada se doselio u Beograd. Isto je tako ranjiv, nesiguran u sebe.
Veliki, ostareli tinejdžer. Samo što više nije bubuljičav kao što je tada bio. Bubuljice su iščezle. Ostali su samo ožiljci na licu koje pokriva prosedela brada.

6. (Bravo, glup si)
Da li vam je neko i nekada uputio sledeću rečenicu:
– Bravo, glup si!
Jeste? Nije? Verovatnije je da nije. A, eto, Kralju Pajaca jeste. Ta se rečenica dokotrljala do njegovih ušiju:
– Bravo, dečko, glup si!
Samo jednom. Ne više puta. Međutim, i jednom je dovoljno. Da li je on odreagovao na tu rečenicu? Naravno da nije. Produžio je dalje, nekim svojim putem.
Marta 2010. godine je prošao tom ulicom. Stajao na istom mestu na kom je stajao i davnog letnjeg dana kada mu je taj dečak (njegov vršnjak ili godinu-dve stariji od njega) rekao:
– Bravo, glup si.
Čudna je to bila konstrukcija, sa tipičnim beogradskim humorom.
Tako da u doba kada je Pajaco bio tinejdžer nije sve savršeno funkcionisalo. Osim bubuljičavog lica i masne kose, još je bilo loših trenutaka u tom davnom vremenu.

7.

Davna vremena su prošla. Zato i jesu davna. Kada neko želi da se sa Pajacem razračuna može i putem Interneta to da uradi, a ne direktno: licem u lice. Za razliku od beogradskog mangupa koji je bar imao ulične manire u pitanju su najobičnije kukavice.
Na svom blogu postaviš tekst protiv Pajaca, i obavio si posao. Rekao si mu: „Bravo, glup si!“, a da nisi ni morao sa njim da se suočiš.
To se zove civilizacijski napredak.

8.
Možda jeste civilizacijski napredak, ali je sasvim sigurno moralni pad. Svojevrsna moralna zona sumraka.
Dvadeset prvi vek troši i razgrađuje mnogo veće vrednosti nego što je to moral. Kralju Pajaca je zanimljiv sledeći komentar:
„Sve autentično u sebi nosi klicu prkosa, a sve sujetno i besno to sa lakoćom primećuje.“
Da nije takvih komentara Pajaco bi komotno mogao da uzme fenjer i slično Diogenu na beogradskim ulicama traži čoveka.

9.
Pesnik diletant tvrdi da je puno pajaca na ovom svetu, tako da nema nikakvih (ni posrednih, a ni neposrednih) dokaza da je svoj pesmuljak posvetio Kralju Pajaca.
Kao i svakom drugom diletantu njemu je jedino važno da nema dokaza: to je osnovni aksiom diletantizma.
– Imate li vi dokaza da sam ja Kralju Pajaca rekao „Bravo, glup si“, ili samo pretpostavljate da jesam?! Ja sam to rekao tek onako, u prolazu… Možda svom ocu, svojoj majci…
U redu: odbranio si se, pesniče diletante! Uspelo ti je.
Niko te neće razapeti na krst. Produži svojim putem. Putem diletantizma.

10.

Pesnik diletant je dokazao da je pragmatična osoba. Ne treba sebi komplikovati život. I on je nekako došao do pojma – jednostavnost.
Na svom blogu je postavio jedan pesmuljak. Izmuzao ga je iz svog limitiranog mozga. U njemu nikoga ne vređa. Pesmuljak je pre svega apel da svi budemo dobri i humani, i setimo se svog naciona jer nam je on sve.
Pesnik diletant verovatno pretenduje da njegov pesmuljak postane integralni deo srpske rodoljubive poezije.
On neće reći:
– I’m only a singer in a rock’n’roll band!
Ne zna on ni šta je to „singer“, ni „rock’n’roll“, a ni „band“. Pesnici diletanti ne uči u školi engleski ili francuski već – ruski jezik.
Pesnik diletant je možda zao, ali je, sasvim sigurno, skroman i bogobojažljiv. Samo da Bog u njega ne upre prstom jer onda je usrao motku.

11. (Ex-yu roker No. 2)
Kralju Pajaca je baš krenulo sa ex-Yu rokerima. Prethodne večeri je još jednog upoznao. Fin gospodin. A i odavno je svirao rokenrol. Baš davno… Red je da se nešto drugo u životu radi. Ali, ostao je u svetu umetnosti.
Slikarstvo je sasvim dobra zamena za muziku.

12.

Na književnoj večeri Kralj Pajaca je upoznao S. M. U kratkom razgovoru on je rekao da je bloger, i da ima blog na SEECULTU.
Pajaco je obećao da će posetiti njegov blog, pogledati o čemu S. M. piše…
Zapisi idu pod zajedničkim nazivom – EGO TRIP. To i nisu tipični blog zapisi već skenirani novinski članci.
Pajaco je otvorio „Ego trip 3 ili kako sam iznenada primetio da više nisam slikar“.
„Ego trip 3“ je intervju iz 2007. godine. Na pitanje novinara: „Zašto ste napustili slikarstvo“, g-din M. je odgovorio:
„Ono je mene napustilo!“
To je slično kao kada bi Kralj Pajaca na pitanje nekog virtuelnog novinara: „Zašto ste napustili književnost“, odgovorio:
„Ona je mene napustila, i otišla nekim svojim putem…
Sve ostalo su krv, znoj i suze…“
Tako da bi Pajačev odgovor bio razuđeniji i sa više detalja.
To se nije tako skoro dogodilo: pre dvadeset godina. Tada je S. M. napustio slikarstvo.
Ex-yu roker No. 2 je napustio muziku i krenuo putem slikarstva, dok je S. M. napustio to isto slikarstvo, i krenuo blogerskim putem.
Krv, znoj i suze…