David Kecman Dako: Košmar, druga obala

(Nestajanje)

Zamagljen prozor. Otvorilo se nebo. Pada sneg.
Zagnjuriću glavu u dlanove, palčevima što jače stiskati slepoočnice sve dok ne iščezne košmar za koji svi koje znam govore kako je to jedan i jedini život, a čine sve, uglavnom tako, kao da su i sami glavni akteri filmske storije koja, po ko zna koji put, doživljava reprizu.
Spasenje nađeno u zaboravu, u negovanju sveopšte melanholije i neke tihe sete.
Zver viđena u leglu kako jezikom oblikuje ranu.
Znam šta se zbiva iza mojih leđa, iako licem okrenut prozoru, i čini se podnošljivim takvo tek prividno izdvajanje iz gomile.

Čujem šapat i razaznajem grimase, gestikulaciju rukama, blagost i oštrinu pogleda koje u ovakvim prilikama neminovno prate.
Predugo smo zajedno da bi u ovom prostoru, a najpre je u zraku, ma kako se bezmernim činilo, bilo nečeg tako i toliko nepredvidljivog što bi nas nagnalao na večito zagledanje, bezazleno, s dušom deteta, ili zverski, oči u oči, pa ko duže izdrži, e da bismo sve videli, sve čuli i potom presudili najpre o tome ko je ko, i gde je šta, a potom – šta nam je činiti, kako bi sva naša svetost od nepomerljivosti bila potpuno zaštićena nakon gašenja reflektora i tumaranja kroz hodnike, preko stvari koje tren uoči tame i nisu bile na tom mestu, niz stepenice čije se broj pomrčinom najmanje trostruko umnožava, sve do izlaska na čistinu, trka brisanim prostorom, kada se i ne mora misliti o tome kuda i kako dalje.
Samo da palčevi izdrže to bubnjanje u slepo-očnici, da se pre vremena ne stiša stisak koji je potreban kako bi, tek nakon pada malaksalih ruku niz telo, što duže trajala slika sa stare vrpce koja se, bez šuma, odmotava pod kapcima.
Trčiš niz reku prema železničkom mostu sa napuštene pruge i ne osvrćeš se. Začas bih te, samo da hoću, prestigao i zagubio se u neraskrčenoj šumi. Nestao bih ispred tebe toliko duboko da me ni glasom ne možeš dodirnuti.
Sve je to samo igra, trka bez štoperice u ruci, prizor kojim se moje oči pune svetlošću, a sve oko nas, već viđeno bezbrojnim pogledima, protrčano i pred zlom, i u susret radosti, dobija novo značenje.
Vrbe pored reke, makar i stasom starice, ras-pliću kose, samo da ti se staze pred tvojim zovom u kikotu ne sklupčaju.
Mogao bih te pronaći, ma gde se skrila, sledeći samo miris tvojih uvojaka što ih vetar odgoneta, kao što to u belini, pred zamagljenim ogledalom, u nevidelici činim prepun strepnje da mi se vrhovi prstiju ne rastope.
-Opkladimo se da ću hodom pošini, zatvorenih očiju preći most!
– Ne volim opklade!
– Bojiš se?
– Verujem ti, samo… nikad se ne zna.
– Činila sam to i pre. Mogu i sada. Sigurna sam!
– Nemoj! Ne volim takvu igru.
– Ovo uopšte nije igra. Ili, veovaqtno misliš da je to auviše lako? Hajde! Da vidim tebe!
– Neću!
– Ne smeš!
– U redu je! Bojim se i, ako baš tako hoćeš, ti si pobednik. Prešla si most po šini, sam sam ti maramom vezao oči, čekam te da mi se vratiš i da me zadirkuješ zbog kukavičluka i molim te da više nikad do nečeg sličnog ne dođe. Šta će nam sve to?
– Ipak, moram na drugu obalu. I ne vraćam se! Tamo je lepše!
– Možda. Između šina je samo lim, a plašim se i visine.
– Držaćemo se za ruke.
– Usko je.
– Nećemo preko lima, tu ne možemo biti jedno naspram drugog, nego svako po svojoj šini. Uspećemo!
– Ja ne idem i ne shavtam zašto na tome toliko insistiraš.
– Iskušavam te.
– Zar nije dovoljno sve ovo do sada?
– Bila sam uverena da te dovoljno poznajem, da si hrabriji i da bi sa mnom svuda i po svaku cenu.
– Ovo je ludost i na to ne pristajem!
– Ovo sam ja! I htela bih da i na drugoj obali budemo zajedno. Mnogo je lepša od ove kojom svi prolaze.
– Kao da je poznaješ, kao da te tamo čeka nešto što samo tebi pripada.
– Ovo je moja reka. Volim je, a znaš i sam, sve što volim – htela bih da mi pripada, bez ostatka!
– Čekaću te!
– Odem li sama, ne vraćam se!

Nestaješ mi između prstiju, postaješ sve manja, zoveš me s druge obale, glasom razmičeš sve vidljiviju razdaljinu između svoje ostvarene čežnje i mog nestišanog straha.
Kreketom žaba upozoren sam na glib i drezgu kojom bi košmarom razbuđena reka da me skrije pri svom nadolazećem dnu.
Ne vraćaš se, a možda bih sada i pristao da i povezom preko očiju, i bez tvoje ruke s druge šine, pređem most nad ponorom. Most koji mi, i nakon mnogih zima, drhti pod zatvorenim kapcima.

***
Otvorim li dlanove, čim izronim, bojim se, opet ću čuti kako me, zaštićena nevidelicom, belinom odevena, dozivaš s druge obale. A preda mnom samo zamagljen prozor.
Otvorilo se nebo. Pada prvi sneg.