– Ponovo brljaviš po tanjiru!
– Ali mamaaa, ne mogu više…
– Šta ti se ne sviđa? Pojedi to, ili će doći čika policajac i odvesti te u zatvor, a tamo neće biti ni tate, ni mene…
Dete se mršti, ali ipak gura ona zelena zrnca u sitna usta. Guta teško, gura hleb u usta i pokušava da sažvaće neukusne zalogaje.
– Eto, pametan si ti mamin dečko.
– Da li će sad doći čika policajac i odvesti me u to mesto na z?
– Neće, jer si bio dobar i pojeo sve…
Nedelju dana potom Marko kreće u zabavište. U prvo vreme ga otac odvodi i dovodi, ali kada se uveri da Marko može sam, prestaje.
Petak. Vreme za odlazak kući. Vaspitačice prevode decu preko ulice, a onda ih puštaju da nastave sami. Marko korača pognute glave. Zapinje o nogu starijeg čoveka.
– Pazi, mali!
Dete mrmlja:
– Izvinite…
– Izvinite? Nema izvinite, sad ćeš ti lepo sa mnom, imam nešto za tebe…
Hvata dete za ruku i vuče ga u nepoznatom pravcu. Dete plače, pokušava da izvuče ručicu iz vlažne, grube šake. Prolaze pored čoveka koga je zaustavio policajac kako bi mu naplatio kaznu. Dete sa strahom gleda u plavu uniformu i seća se: Doći će čika policajac i onda će te odvesti u zatvor, a tamo neće biti ni tate, ni mene… Policajac ih posmatra, a čovek koji vuče dečaka se blago osmehuje. Policajac okreće glavu i nastavlja svoj posao.
Kratko, jasno, direktno. Poenta je pomalo suluda, ali je pristup odlican.
Da, i meni se sviđa.
odlicno!