Divna Lulić Jovčić: Tri priče

BELOM BARKOM U NEPOVRAT
U belini bolničke postelje jedva da se i nazirao. U poludremežu nametnutom lekovima, na putu do sna gde mu je pribežište i spas od nesnosnih bolova koji su mu razdirali telo, kao da pluta u toj maloj beloj barci na nemirnim talasima koji su ga nosili od uspomena iz davne proslošti, do teških trenutaka sadašnjice, trenutaka svesti i nemile istine – bliži se neumitnom kraju zemnog putovanja.

Zagledala sam se u njegove ruke. Kao u dečaka, ruke male i nežne. Iste te ruke su bile poznate po veoma snažnom stisku. Pod tim rukama komadi jakih i debelih limova bili su vešto oblikovani u oluke koji i danas krase mnoge kuće u ovom gradu, kao srebrne sjajne ogrlice, kao veliki levci kroz koje su se slivale nebeske suze.
Ovaj čovek malog rasta bio je stub i čvrst oslonac svoje porodice. Ovaj stameni čovek je prvi put danas, preda mnom, pustio suzu.
I soba je od nje, od te velike suze, zadrhtala.
U ovoj sobi gotovo da se i rukom mogla opipati tuga. I njegova, i ostalih, takođe vremešnih ljudi i žena za koje se tu našao azil.
Još i sada osećam težinu te ničim merljive tuge.
Iz donjeg kraja sobe dopirao je glas neke starije žene pun očaja : – Laslo! Laslo! Laslo! Pomozite! Laslo! Laslo..! I sve tako, bez prestanka.
Jedna bakica, sitna i veoma stara, sedela je za stolom i govorila nekome koga je samo ona videla: – Evo, brzo će mrak, treba da idemo! Hajde, deco, idemo kući!
Druga žena, koja se tren po našem dolasku probudila, široko se osmehnula osmehom devojčice, pogledala nas i pozdravljala mahanjem ruke. U krevetu, sa njene desne strane, tik uz nju, ležao je plišani meda sa crvenom mašnicom oko vrata. Kasnije, dok se pokrivala, pažljivo i nežno je pokrila i svog medu.
U beloj sobi, jedinstvenoj na ovoj planeti, žive ljudi sa svojim posebnim svetovima, a samo njima vidljivim i shvatljivim, mestima u svojoj svesti kome su jedino pripadali i gde su bili potpuno svoji i na svom. Sve drugo im je oduzeto, iščilelo, izbrisano…
Krajičkom oka uočila sam pokret sa malenog prozora. Proleteo je golub. Iznova pred okom prizor iz prošlosti koji mi je izmamio nežni osmeh. Opet ga vidim kako hrani svoje golubove, kako sleću najpre svud oko njega, poneki i na ramena mu i na glavu. Bože, kako ih je okom i srcem večitog dečaka bezmerno voleo! On im zvižduće a oni mu hrle, znaju da je to poziv na gozbu.
Svakodnevno je brinuo o njima, negovao ih, a najviše je voleo da posmatra njihov let, kružno vijanje prostorom svud iznad njegovog krova..
Morao je da ih se odrekne još pre dve godine. Bio je to i za nas pouzdan znak da ga bolest uzima pod svoje. Izvlačila mu je snagu i malo po malo dobijala je bitku sa ovim snažnim čovekom.
Na njegovo rame sad sleće druga ptica. Ptica koju nikada nije dozivao. Došla je i čeka da ga povede na poslednji let. Let u nepovrat.
Brzim korakom izjurih iz bele sobe. Dočekala me kiša.

DOM ŠTO NA HLEB MIRIŠE
I ranije sam dolazila u njihov dom, prijatan i otvoren kao što je i duša ovih domaćina. Kao da su sa onog prostora odakle su, nošeni nemilim vetrovima rata izgnani, naselivši se na obali Severnog jezera ovde prispeli, u najnužnijem prtljagu sa sobom doneli zrake toplog mediteranskog sunca i zavičajnu toplinu iz doline Neretve. Njihova iskrena neposrednost i spontana prisnost od prvog susreta uvek čine da se tu osećam prijatno i dobrodošlom.
Ovoga puta sam došla po njegove slike koje prikupljam za zajedničku izložbu. Nisam imala nameru da se zadržavam jer sam imala još dosta obaveza. Smetnula sam s uma da se kod Sime i Milene ne može doći a da se ne sedne i ne porazgovara. Nisam mogla, a iskreno, nisam ni želela odbiti gostoprimstvo. Trenom upitnost: Koliko ovako dragocenih trenutaka mogućih samo u društvu dragih ljudi izgubimo, žureći se sve mahnitijem ritmu svakodnevice?
U toku našeg razgovora, na stolu su se brzo i u tišini našle razne đakonije prinete rukom domaćice. Tu je, i što me pri svakoj poseti najviše raduje, predivan hleb koji Milena sama sprema. Pored takvog hleba, čiju mekoću i punoću ukusa i sada osetim u usnama, ništa mi drugo od hrane nije trebalo. To sam i rekla Mileni. A ona se samo nasmešila i kao da mi kaže: – Znam! To i ne može drukčije da se pripremi no srcem i damarima s vrhova prstiju!
Nakon izvesnog vremena provedenog u prijatnom razgovoru, ustala sam spremna za povratak svojoj kući. Simo je pošao u atelje po slike koje ću da ponesem, a Milena me je zaustavila tihom reči, kao da mi nešto u tajnosti poverava : – Sačekaj! Samo malo!
Nisam znala šta je naumila. Ubrzo se pojavila sa paketom koji mi je stavila u ruke govoreći:
– Uzmi! Spremila sam ti da poneseš malo domaćeg hleba. Rekla si da ga voliš, pa ko velim…
Ne mogu opisati osećaj tog trenutka. Ima li od hleba lepšeg i vrednijeg dara?
I to hleba kojeg je umesila ruka prijatelja, dobrog čoveka, ruka dobrog domaćina, onog koji je iskusio šta znači nemati? Hleba darovanog od srca sa željom da obraduje nekog i s druge strane praga.
Bila sam toliko dirnuta njenom pažnjom da sam joj samo ćutke prišla i poljubila je. Reči zahvalnosti koje su zapele u mom grlu, verujem, jasno su se prepoznavale u mojim očima. Znam! Milena ih je videla.
Krenula sam kući sa dragocenim poklonom. Grudi su mi bile ispunjene toplinom. Od ovog trena ovaj dan je dobio poseban značaj. Za mene je bio veoma svečan. Pravi praznik. Danas sam bila počastvovana da i dušom i okom doživim i spoznam svu njegovu lepotu. Na mojim usnama osmeh a u srcu molitva:
– Bože, blagoslovi i čuvaj ove ljude i njihov dom! Dom što na hleb miriše!

KRSTIĆ NA DLANU
Nedeljno martovsko jutro. Budi me neprijatan osećaj. Žestoki bol središtem oba dlana.

Začuđeno na svojim grudima ugledah šake čvrsto stisnute u pesnice. Nokti duboko zariveni u meke dlanove.

Želeći da se što pre oslobodim bolnog stiska, brzo sam ih rastvorila…

Ugledah crvene brazde / tragove koje su dugi i oštri nokti načinili presecajući liniju života.

Središtem – krstić na dlanu.

Još me boli.

Uzalud pokušavam da se prisetim tegobnog sna koji je za sobom ostavio tako pouzdan trag. Ne vredi. Ne uspevam da dođem do odgovora na pitanja:
– Gde me je odvukao tegobni vrtložnik podsvesti?
– S kim sam se i zašto sam se svu noć borila?
– Zašto i / čemu i nakon sna / buđenjem stisnute šake?
– Šta je to pre krstića u mojim čvrsto stisnutim šakama bilo skriveno i u snu tegobnom od zla odbranjeno?

Krstić! Znak da sam njime i u snu bila od zla odbranjena.