Aida Šečić: TREĆA

Onog dana kad je počelo zaklela sam se da ga neću ostaviti. I nisam. Dok mi sam nije rekao da odem.
„Oni znaju“, rekao je. „Komšije su to“.
„Šta znaju?“, pitam ja.
„Znaju ko si“.
„Ko sam?“, kažem začuđeno. „Ko sam? Pa, ja sam tvoja žena“.
„Da“, nastavlja on tvrdoglavo. „Da, ali nisi naša“.
„Čija nisam?“, drhtim. „Nisam tvoja?“
A njemu glas hladan dok me ne gleda u oči i kaže:
„Znaš ti dobro o čemu ja pričam“.

***
Otišla sam.
(Na granici mi stavljali nož pod grlo. Zbog prezimena).
Vrijeme mi nije donijelo sreću. Ni moja Vojvodina, moja ravnica, ni moja djevojačka soba.
Pa ni krilo moje majke u koje sam spustila umornu glavu.
Ljudi su uvijek i svugdje isti. U brdovitoj Bosni, u ravnoj Vojvodini… Tamo me svekrva godinama grickala, ko crv seosku jabuku.
Ovdje me počeše već sutra po dolasku čudno gledati.
Uđoše nam u kuću samo dvije-tri žene, majčine mi komšinice, da me vide i prisjete se kako sam „gonala loptu po livadi ko muško“.
Ostali su me samo mrko gledali, onako u prolazu. S usana sam im čitala da sam to i zaslužila…

***

Nikad prije nisam bila u Segedinu. Čudno, jer je moje selo blizu granice. Ali, eto, nisam.
Segedin je veliki grad, sa ružnom željezničkom stanicom. Na toj sam ga stanici čekala.
Imao je bore oko očiju. U jednoj je ruci nosio karanfil. Nije ličilo na njega da poklanja cvijeće. (Nekoć je bio frajer sa cigarom i gitarom).
Poljubio me u obraz. Sramežljivo. Htjela sam ga uhvatiti za ruku, ali ju je, nakon galante predaje karanfila, sakrio u džep.
„Reci mi“, pitam ga dok lagano šetamo, „jesi li taj karanfil nosio iz Bosne?“
„Ne“, veli on prostodušno. „Na predzadnjoj ih je stanici prodavala djevojčica“.
„Razočarana sam“, gunđam kobajagi. „Mislila sam da si mi donio izdržljivi bosanski karanfil“. On se se smješka. Manje zuba, više sijedih.
Šutimo do hotela. Mali je ali čist. Drveni pretinci za ključeve. Izgovaram svoje ime. Njegovo prezime. Još.
Više smo vodili ljubav nego razgovarali. Šest godina nisam vodila ljubav. Potajno sam se nadala da nije ni on.
Poslije smo ležali među zgužvanim plahtama. On s cigaretom u ustima, otpuhujući u nizak plafon, niži čak od onog u našem studentskom domu.
Ja skupljena uz njega.
„Dragi“, počinjem oprezno.
„Daaa“, mumla. Oči su mu zatvorene.
„Mislim, da je treća zemlja ono pravo“.
„Mhhhh“, igra se mojom kosom, ne otvarajući oči. „Uvijek si imala lijepu kosu, …“
„Tamo nas neće ništa pitati“, kažem.
On šuti. Otpuhujem mu pepeo sa prsa:
„Zapalićes se, luđače“.
„Neću, dugogodišnja praksa“.
„Slažeš li se sa mnom da odemo u treću zemlju?“
„Slažem se“, govori tiho, i dalje žmireći. „Slažem se“.
Onda me grli i opet vodimo ljubav.
Ispratila sam sutra ga na onoj istoj ružnoj željezničkoj stanici. I mahala mu dlanom punim nade. Voz je krenuo. Kroz mađarski grad Segedin.
Kroz vrijeme. Bosanac i Vojvođanka, dvadesetogodišnjaci, grle se na novosadskoj željezničkoj stanici.
Moja vojvotkinja iz Vojvodine, šaputao je tada…

* * *

Prošle su godine. Prošli su vozovi.
Nismo više studenti. Ni supružnici. Ni ljubavnici. I nemamo zemlju.
Ni prvu.
Ni drugu.
Ni treću.