ISTORIJA N E S A N I C E
Sabiram ožiljke. Činim to «darovan» nesanicom usred leta u kom’ se do neba uspeše zidovi sazdani od paučinaste magle, od gnoja i izmeta velikih međaša po čijem naumu, od iskoni tako, učeni za života mudro ćute. I bivaju nagrađeni zvanjem besmrtnika.
Sabiram ožiljke i samo sebi znanim registrom naoko bezazlenih šifri, otkrivam ono o čemu još nije dozvoljen ni šapat, a tek uputstvo za upotrebu. I mnim: Kakva bi to bila istorija sva od poglavlja o prećutanim ožiljcima o mestu, vremenu i načinu na koji se kosti i misli čereče, a sve za nauk potencijalnim grešnicima? Istorija sazdana od biografija onih za stub srama privezanih, za dno galije, slovom i fotosom na stranicama crnih hronika, bez odeće, bez potpisa Cara dželata zakonom od zlih jezika zaštićen?
Istorija nesanice s kožnim povezom i sa žilom – kucavicom umesto crvene vrpce položene na mesto gde se stalo sa čitanjem, gde prestaje dah i slovo biva izbrisano trenutnim slepilom, gromom iz vedra neba, svetlošću zvezde padalice.
S L O V O O P R O G N A N I K U
Pisanog traga o tome ne ima. Prognan, a savremenici slepi i gluvi pred nevoljama koje ostavljaju ožiljke na tuđoj koži. Iako bi im blizak, čovek od poverenja, iz istog plemana, sa istim odličjima, oslonac i u šetnji, prednoć, gradskim korzoom…
Nenadan prasak i pre/lom između četiri zida u Plavoj sali centralnog hrama / kuhinje. Dopisana jedanaesta Božja zapovest. Dosoljena, zapržena, prevrila, pa prekipela alaska čorba ribara ljudskih duša.
Sve po receptu za spravljanje dijetalne hrane, gljiva, naprimer, visoke kalorične vrednosti, ili progutan vruć krompir, ispijena, na prazan stomak, žestoka kapljica, popucali kapilari…
Između četiri zida, u četiri oka, preporučena ćutnja, dugo mirovanje / pod ledom, dubok zimski san / koma.
Čista klasika, dakle, vekovima iskušavan narodni lek, melemi, gatke…
Dosije prognanog zapečaćen voskom, lelujavim plamičkom sveće.
Savremenici o tome ćute.
Rizična radoznalost.
D U E L N A K L A C K A L I C I
Rizičan, znam pouzdano, duel na klackalici. Između nas je, u samom središtu, najpre raspolućene, pa željezom okovane ravni, nužni kompromis, varljivo rešenje. Kao: ja tebi jabuku, ti meni zalogaj! I sve tako do ogriska koji će pripasti nekom trećem, koji u rastućoj oskudici, jedino tako, preživljava duge, ledene zime, kišna, plavna proleća, sparna i sušna leta, guste, neprebolne magle jesenje.
Nadmudrujemo se, a škripi u središtu. Ujedamo se do kosti. Pretimo, pa opet dugo ćutimo. Osmehujemo se, pregovaramo, lukavo, u rukavicama, diplomatski maestralno, gore – dole, levo – desno…
Kao da su nam čiste ruke, a znamo pouzdano da je sve ovo tek zatišje pred buru, strpljivo gutanje vitamina, gomilanje snage, nešto kao predah, stilska vežba uoči porinuća do samog dna, pa ko duže izdrži bez zraka, bez svetlosti. Ko izroni, taj plovi dalje, smerom putokaza.
S jedne i s druge strane, na puškomet od duela koji se nikad ne završava nerešenim rezultatom, navijači i službeno osoblje, u plavim i crvenim dresovima, zure u štopericu.
Oko klackalice, između dva starta, padaju velike opklade.
P R E R A T A, O V A K A V P R I Z O R
N E B I I Z A Z V A O P E S M U
Iza sebe je imao prejaku svetlost i nisam ga prepoznao. Bez reči iskrsnu i kako da mu prepoznam dušu?
Korak ispred, zastao ogroman i munjevito iz džepa izvadio ruku.
Prazna, pusta ulica, zanemari li se splet velikih senki od kuća i drveća, zanemari li se doba u koje se, usled ružnih vesti, ne izlazi mirno u večernju šetnju.
Otud strepnja pri mimoilaženju, onog ispred, zaštićenog velikim svetlom, i onog kome svetlost obara pogled, bez senke ispred, bez oslonca.
A možda je, prepoznavši me, ruku iz pristojnosti izvadio? Možda je i njemu prazan dlan jedino oružje?
U trenu kad se licem i glasom ne prepoznajemo, samo belinom papira, tragom olovke u pretponoćnim trenucima, oslobađam se zebnje i greha u misli / u strahu počinjenog.
P. S.
Pre rata, ovakav prizor u mojoj domovini
ne bi izazvao pesmu.
S V A D B A R I
Na svadbi mladog ratnika najviše pažnje izazvaše njegovi drugari s kojima je zemlju u maskirnoj uniformi prošpartao i koji su jedan drugom obećali da će na prvom piru proslaviti venčanja i onih kojima se ni za grob ne zna.
U početku tihi, držali su se nekako po strani, s primetnim oprezom u oku, kao da će se svakog trena začuti naredba za pokret.
Prvi ponoćni ples s nevestom pripao je njima. U nizu, jedan za drugim, lagano i bratski nežno, tek sa osmejkom u oku osluškujući tajnu : – Na putu je! Dečak, sigurno, o čijem imenu će odlučiti sreća izvlačenjem papirića iz vojničke kape na kojima su ispisana imena svih na čijim svadbama nećemo popiti zdravicu.
Odlazak mladenaca na počinak ispratiše pucnjavom iz pištolja, automata, puški – tandžara… I nasta igra kakva se do tada nije videla. Igra koja je potrajala sve dok se na tamburama ne pokidaše žice, dok trubač ne izgubi dah i harmonikašu ne utrnuše prsti.
Potom se vratiše za svoj sto, vinu i pivu, tihoj priči, leđima okrenuti drugim svadbarima.
Takve ih, zajedno sa mladoženjom, i zora zateče.
Same pod šatrom.
R I B A R I
(Tihovanje nad vodom)
Iskrsne, snom se čini, al’ biva slika koja se neprestano dograđuje hodom kroz šumu, stazom uz reku prokrčenom korakom nesanice onih što i obdan jedva da progovore, a pre svitanja izlaze iz dvorišta i sunce dočekuju u vodu zagledani.
Izaberu mesto za lov, podkrešu krošnju vrbe il’ bele topole, taman koliko valja zamahu ruke sa udicom srođenom, kao da je produžetak kažiprsta il’ jezika. I da više nema prostora za pridošlicu, onog kome je samo do velikog ulova.
Posvećeni takvoj tišini, koji i svoje i tuđe vreme čitaju dužinom senke u nebeskom ogledalu, vrednost ulova mere najpre po onom koliko su sebe dali u osluškivanju dna. Potom nahrane ribe – pobednice i vraćaju se istom stazom, nikad prečicom i na štetu onog čija im žetva, dok love, zri za leđima.
Jedino se takvi u dom svoj vraćaju ozarenog lica i bez osećaja krivice za sve što se na mamac zakačilo, il’ s mamca otrglo.
Čistih ruku i obraza umivenog kapljicama koje žure velikom uviru.
K O R M I L A R I
(Između dva trzaja)
Veliki, a gubi im se / briše odnedavno svaki trag. To im milosnici iz tajnih arhiva, iz ložnica, iz atomskih skloništa, iz lovačkih kuća, brižljivo, sa stranica dnevnika koje će potomci neznanih junaka prelistavati vek nakon poslednjeg očinski čuvanog izdaha pod prismotrom nemih evnuha, lagano i s mržnjom koja ne priznaje Pravila službe na liniji ravnanja, vraćaju kusur za svaku suzom ispraćenu orgiju.
Sveobuhvatni proces brisanja u znaku je prećutnog odobravanja svega što se, od iskona tako, čini kako bi se, najpre s lica, skinule naslage retuširane bistrine okom, čelom, obrazom…
I kao da padaju suve krljušti s panja na kome su ribari čistili ulov između dva trzaja, kad površ naoko mirne vode zatalasa poslednje poniranje ka dnu, što dalje od svetlosnog mamca, što dalje i od obrisa čvrste ruke koja štapom pomera i rečni tok, pa se i time lažni spasitelj –mirotvorac dokazuje kao središte kosmičke ravnoteže između dve beskrajne ravni.
Gubi im se, iščezava svaki trag.
Na njihov pesmom, tamjanom, plamenom sveće osveštan / pročišćen tron, sedaju novi kormilari u pratnji podmlađenih evnuha / budućih istoričara, kojima se britvom sa mirisom krljušti, ikre u žuči, osim mošnica seku i jezici.
Pouzdan ritual, uvod u večnost.
3. juli 1993.
U Somboru
P R E K I D N A V E Z A M A
Čuli su se poslednji put nakon njegovog povratka sa redakcijskog zadatka, svakodnevnog izveštavanja sa ratišta.-Nikakvog glasa o njemu. Zarobljen ili …Raspitaj se! Putuješ, srećeš ljude…
I raspitao se: – Nema ga na spisku ubijenih oficira u gradu N. Niti na spisku onih kojima je pružena šansa da, samo bez oružja, odu preko reke. Preostao je jedino spisak onih o kojima se ovde, za sada, samo ćuti. I dobronamerno raspitivanje o njima sumnjiva je rabota, do daljnjeg, makar da je reč i o novinarskoj znatiželji, o nadi kojom se, uvek iznova, dokazuje postojanost mesta na kome je davno srušen most.
Od tada ni pisma, ni telefonskog poziva, krišom, najčešće jutrom.
Tišina, prekid na vezama. A ni putovanja tako čestih da bi se slučajno sreli, kao u predratnim godinama, na autobuskom stajalištu, i bez mnogo reči, o svemu što se maloj i velikoj kazaljci, na satu koji još otkucava, sve dogodilo, sve doznali.
Ili je preteško breme to saznanje, nikom odato, o sudbinama mnogih koji su, i ljubavi uinat, ratom bez svega ostali, učinilo svoje:
Presušila vrela.
Rečima izbrisana istina.
Umukli časovnici.
L I N I J A R I Z I K A
Ne odlazim predaleko od svoje kuće. Daljinu odmeravam pogledom na svitiljku u blizini autobuske stanice, tišinom u šumi koja se, za vedra dana, tako lepo vidi sa balkona, u godinama kada su uspomene od jave prohodnije; jezom što prostruji cevanicom kad se ponovo ukažu snegovi planine Vlašić i oseti miris vojničke odeće dok se suši pored zabranjene vatre.
Obavezan povratak iz šetnje čim se oglasi zvono Male crkve, kad se sve daljine u potiljku zgusnu i brujem označi linija velikog rizika; zalazak u prostor bezgrešnih senki. Čelom o zid u kojem ni za dana niko ne nalazi tačku oslonca pri pogledu u vidikovu liniju. Leđima biti prislonjen o Stub srama i žudeti samo za jednom slobodnom rukom kojom bih s lica zbrisao pljuvačku onih u prolazu / trenutno na slobodi, koji hode forumom, oprezno, između ruševina namerno neraščišćenih da se ne ugasi sećanje na dan kada je ovim gradom protutnjao čopor s belim vukom – predvodnikom.
Povratak prostoru u kome se jedino dlanom na srcu pronalazi tačka oslonca i bez videla biva ona svetiljka na hridi koja se pali čežnjom brodolomnika da mirno korača obalom i osluškuje sirene pri ulasku u luku, ili prelaskom linije kojom se otvara daljina i greje sećanjem na plamen sa ognjišta.
H O R S E N K I
Stišani, hod usporili, promenili i suzili radijus kretanja. Sve vidljivije zastajkuju i sve se više osvrću. Sa osećanjem otkrovenja, potom i stida, primećuju sitnice koje su, šapatom priznaju, oduvek tu i večnije su od kamenom građenih mostova. List, naprimer, sparušen, kako pada iz utrobe još uvek zelene krošnje; staricu sa štapom u jednoj i najlonskom vrećicom u drugoj ruci, pri povratku, kružnicom, pod svod sve glasnijih / jedino razumljivih senki.
Sve je je upravo onako kako to, čini se, i mora da se događa na pozornici pod samo jednim, često i neispravnim reflektorom: širokim snopom svetlosti obasjano središte scene, prostor rezervisan za glavog aktera pupčanom vrpcom vezanog za presto pod mahovinom, koji pluta među vrtlozima od crvene pene.
Sa svih strana epizodisti / naturščici iz prenapučenog obruča tame ustremljuju se ka središtu scene putanjom prognanih koji, nenadano, bivaju vidljivi / strateški važni za tok igre. Sve do kratkog spoja, do zamračenja, kad zavesa, kao slučajno, padne i kad nastane muk. Zlokobni predznak Pirove pobede čiji se početak, krajem mrtve sezone, tek naslućuje.
Znak jednakosti između scene i gledališta. Hor senki u jedinu svetlost zagledan. U palicu Dirigenta koji se ceri, koji ivicom galerije, s povezom preko očiju, hodi putanjom ugašene zvezde.
Tamom – tajac.
I glasno disanje strogo pov.
P R E S T R O J A V A NJ E
(Simulacija)
Čas razređenog svitanja. U zakazani sat, široke narodne mase uskakale bi u uniformu.
Jasno razgraničene uloge, od znaka za uzbunu, do pobedonosne zakuske.
Minuše godine suvih pelena. Nema više predstava za odmor i razonodu, zamišljenog neprijatelja, ni gužve na granicama.
Sve je suviše stvarno, u znaku gmaz loze / puzavice koja se iz stajnjaka u vlastitom dvorištu, uz zidove stare kuće penje nebu pod oblake.
I bez naredbe – prove(t)ravamo skloništa.
Ni reč o svojoj nesanici. Sumnja u sve, ponajviše u meteorološke izveštaje.
Mirni i oprezni, mi znamo znanje.
Na nišanu smo i dan i noć.
Spoljni neprijatelji u naše bližnje – prerušeni.
D A N Z G R U Š A N E P R A Z N I N E
(Triptih)
1.
Događa se, i te kako, nedeljama ni slova za svoju dušu. Godine ratne.
Pod najezdom svega što im je bez metka, bez noža pod grlom, do dna jazbine, il’ do sad nezapamćene bede, vladavinom zlom udruženih careva bez carevina još preostalo, u šutnji na litici netremice stoje.
Iza je čopor gladnih vukova,
ispred je more bezdano.
Svaka napisana reč, a tek pesma, brisala bi se kad bih, obnevideo od gledanja u prazninu, izašao na terasu i naslonjen na ivicu / liticu slušao potmulu kanonadu topova ukopanih tamo, ne baš tako daleko, nadomak grada u kome žive moji prijatelji.
Prijatelji?
Živi?
2.
Dan bez reči koje bi o(p)stale na hartiji, pod pritiskom upijača u kome je zgrušana praznina.
Ponekad tek okret u pravcu iz kojeg se očekuje promena u redosledu (z)bivanja. I opet dremež.
Nevidljivi hor cvrčaka među borovima. U polusnu kikot devojčica u obruču nešto starijih dečaka koji veruju da im je cilj ostvarljiv i na dohvat vrhovima prstiju.
Odavno ni glasa o očevima na ratištu.
3.
Dišemo isti zrak, možda se i na daljinu o istu tačku oslonca, o treptaj potpuno istog značenja pridržavamo, sve u težnji: preživeti i ovo bunilo u kome jednina ima značenje onog kliktaja u jatu koje upravo sada preleće zgarište i označava ga ka mrlju koju pri budućem preletu, vekovima, valja izbegavati.
Po jedan glas za svaku srušenu kuću!
Po jedno pero za svaki korak čije ime nije imalo priliku da za sobom ostavi pouzdan trag!
S U N Č A N I K
I od svojih godina stariji. Toliko se na mom licu glasnih jednina namnožilo. A opet – svega željan, nezasit, možda, poput zemlje pored mirne reke u vreme beskrajno duge suše.
U kupatilu, pred ogledalom, dovoljno od svih daljina zaštićen, usta otvaram. O svemu na sav glas, a glasa nigde.
Preko zamagljenog stakla, kažiprstom iscrtavam svoj portret iz doba kad na čelu i obrazu ne bi sumnje, straha i prezira.
Dovršen, nasmejanog oka, portret iz kojeg samo ljubav zrači, zvonkim glasom najpre moje ime izgovara, potom i imena svih koje je voleo i koja su njega volela.
Kao da vrt kraljevski prekopavam. Kao da ni jedna staza nije zatravljena. Kao da ni jedan dan nije samo dan više za gomilanje praznine. Dan kojim curi ponornica ćutnje opisujući, uvek iznova, krug u čijem središtu, prvim dahom prikovan, činim sen na sunčanom satu.
Čim se dovoljno u nekdanjem liku Sunčanikom isprepoznam, zatvorenih očiju / dlanom brišem paru sa ogledala.
Umivam se.
Izlazim.
M A E S T R O / O S A M A
(Seni Milana Konjovića)
1.
Plamen na dohvat bolu. Miljenik nevolje, dakle, sa adresom koja se ne da slepim tragačima koji i po najgušćoj magli razlikuju znake štićenika od nežnog belega leptira na otrovnim travkama što ih i stado po mirisu još iz daljine prepoznaje i u velikom luku mimoilazi.
Obeležen suzom koja se ne da obrisati dodirom usne, ni dlanom što dobrotom zrači. Tek u njoj tako vidljiv – i spasa nigde, pa ni u misli svoje da se do bezdani zagnjuri dubokim udahom neba nad ravnicom, po čistoj plaveti upamćenog, po trepetu duž vidikove linije.
2.
Čujem jecaj dečaka: usred polja, u zatravljeni bunar, (na mestu s kojeg je vinograd, ptica, žito i zverad rukom neznanog pretka napajana i u letnjoj žezi vid vraćao, zrnca zgrušane krvi s tela spirala), na dno bezdana sunčana lopta upala. Lopta koju će okom, rukom, jezikom, u osami, po raspetoj belini vekom tražiti.
3.
– Zalud, možda zalud! – govorio bi maestro kosmičke osame, na čijim platnima zrači u svim pravcima, poput lave, dvostruko sunce. Jedno za javu u kojoj caruje sumnja. Drugo samo za sebe, kad se u pomrčini, nagnut nad izvorom, zebnjom plamen na dohvat bolu, kapljom / pučinom, žitnim poljem razliva.
N E B E S K I P E V A Č I
(Slavku Matkoviću)
Biće da još nije kasno
za reč kojom se otvara tišina,
da još ima svetla za ono prekrasno
što se izgovori nakon svih daljina.
I da ima iskri u oku što zuri
idući kroz tminu, vejavicu, drač,
da će dnom bezdana tama da iscuri
i vaskrslo more da nadvlada plač.
Sami blizu vatre što je rasplamsaše
da raskrče šumu oko starog dvorca,
zapališe zemlju, pretke posvađaše.
Al’ zemlja je večna, večni i orači,
zalud im sva sila oko lažnoborca,
s novim biljem stižu nebeski pevači.