NOĆNA MOLITVA EZRE PAUNDA
Gledam Veneciju suzu u nebeskom oku. Sto dvadeset malih ostrva u laguni na ušću reke u more. Iznad vode lebdi Duždeva palata. Na mostu Rialto Tintoreto slika krvavi mesec. Iz zlatnih svetinja težak vonj istorije. Gavranovi poleću sa ostrva Murano.
Kakva se to nevolja ustremljuje na mene? Pred crkvom Svetog Marka izgubio sam jezik. Moje reči utonule su u muk. Tesno mi je u venecijanskom grobu.
O Dieu purfiez mon coeur! Purfiez mon coeur!
MALI ZELENI JAZAVAC
Penjem se uz visoko, razgranato drvo. Stablo mu je debelo i
glatko. Široke grane, bez lišća, pune su divnih, plavih cvetova iz kojih se širi opojan miris. Negde na samom vrhu drveta, koji se uzdiže kao jarbol broda, visi ogroman plod sličan narandži. Želim da dođem do ploda, da ga dodirnem, da ga uzmem.
Dan je. Bleštava svetlost kao da kulja iz otvorenog ždrela neba.
Penjanje je naporno i teško. Oprezno se hvatam obema rukama za stablo. Još opreznije stajem na glatku koru savijenih grana. Opojni miris cvetova sve dublje ulazi u nozdrve, u pluća i omamljuje.
U jednom trenutku okliznem se, gubim ravnotežu, noge više nemaju oslonac – počnem da padam. Padanje nije strmoglavo. Slično
je blagom lebdenju i poniranju….
Ležim u travi ispod drveta. Iz obližnjeg čestara izlazi mali zeleni jazavac. Čudna boja njegovog krzna i dlake jedva se razlikuje od boje trave. Oprezno mi prilazi. Nervozan je. Talasa svojim dugačkim repom. Kada priđe sasvim blizu u njegovoj šiljatoj glavi i sitnim očicama nazirem meni odnekud poznat lik.A onda iz zapenušene jazavčeve njuške, umesto groktanja, začuje se tanak, kreštav ljudski glas. “Pao si! Pao si!“ – kaže, nekako, zlurado. Taj neprijatan glas odmah otkriva mog posetioca: kritičara, polemičara i pesnika, neprikosnovenog vođu srpskog nadrealizma.
ELEKTRONSKI PAS
Mehaničar, stručnjak za računare, Stiv Bruks iz Engleske, uspeo je da napravi psa-robota. Za to mu je bilo potrebno više meseci strpljivog rada. Koristio je delove kućnog usisivača za prašinu, bateriju svog motocikla, kao i druge elemente raznih naprava koje je nabavljao na buvljaku. Tako je psu-robotu umesto trupa ugrađena stara čelična boca za soda-vodu.
Stiv sada ima jedinstvenu mehaničku igračku, koju ponosno izvodi u šetnju.
Elektronski pas je toliko savršen da čak stane pored drveta, ili bandere, i digne zadnju nogu.
DUČIĆEV SIN
U društvu sam sa M. K., piscem s kojim, iz razloga što ih
samo on i ja znamo, ne govorim više od četrdeset godina. Stojimo kraj Beograđanke, preko puta SKC-a, na uglu Resavske i Srpskih vladara. Tu, odmah, u neposrednoj blizini, je i ulaz u podzemni Beograd, novi grad nastao rastom i širenjem prestonice u dubinu zemlje. Saznali smo da u studentskom domu podzemnog Beograda živi sin pesnika Jovana Dučića i odlučili da ga potražimo…
U holu studentskog doma, gde smo se ubrzo našli, pitamo portira za Dučićevog sina. On nam pokazuje na mladića, koga smo već primetili da stoji kod ulaznih vrata, kao da nekog iščekuje. Priđemo mu i kažemo ko smo. Mladić nas ljubazno pozove u svoju sobu na razgovor.
Ulazimo u stari, razdrndani lift čija vrata ne mogu da se zatvore. Lift lagano kreće. U polutami širokog prostora oko lifta, kroz otvorena vrata, vidi se čitav sistem nekakvih velikih isprepletanih cevi. O njihovu sjajnu metalnu površinu odbija se slaba svetlost čkiljavih svetiljki.
U jednom trenutku, posle prilično duge vožnje, Dučićev sin, koji je stajao leđima okrenut vratima, vratolomnim skokom, unazad preko glave, iskače iz lifta i seda na jednu od cevi. M. K. i ja zapanjeno gledamo za njim dok nam on, uz široki osmeh, maše rukom klizeći niz veliku cev prema donjem delu zgrade.
DETE-MRAV
Sa Dinkom sam u restoranu “Zagreb“, bivši “Ruski car“, ali to u ovom snu nije restoran već bioskop. Sa nama je i dete. Ne Viktor, već simpatično, malo trogodišnje detence.
Film nikako da počne. Dinka izlazi napolje s detetom koje se unervozilo, a posle uzaludnog čekanja izađem i ja….
Sada se nađemo u nekakvoj ulici koja me podseća na glavnu ulicu u Ćićevcu s početka pedesetih godina.
Pusto je. Nikog nema. Šetamo ulicom. U jednom trenutku Dinka mi ostavlja dete da ga pričuvam dok ona odlazi u prodavnicu preko puta.
Držim dete za ručicu, ono se zagonetno smeši. Odjednom nestaje. Njegova mala šaka više nije u mojoj šaci.
Strašno se uzbudim. Osećam da je dete tu negde, ali ga ne vidim. Dotrči i Dinka. Saginjemo se i kleknemo na prašnjav put. Kroz prašinu trči krupan beli mrav. Znamo da je to naše dete. Ja stavljam desni kažiprst pored njega. Dete-mrav se penje na kažiprst i najednom dobije krila i poleti. Uspaničeni vičemo, ustajemo s puta, mašemo rukama. Dete-mrav brzo nestaje u nebeskom plavetnilu iznad nas.
1983.
GENIJALNI LOVAC NA MUVE
„Poznavala sam velike ljude, genije čak: Džojsa, Malroa, Sen Džon Persa, Ajzenštajna, Henri Milera, Pikasa, Šagala, Majakovskog, Rilkea, Monterlana, Koktoa, Dalija, Junga, Brankuzija… Njihove glavne crte bile su, mahom, ledeni fanatizam i zatvorenost.
Među velikanima, niko nije bio tako ‘zablindiran’ kao Džems Džojs. Polarna riba? Jastog neprobojne ljušture? Suviše cenim životinje, čak i meduze i školjke da bih ih poredila sa tom mumijom napunjenom slamom, sa tim oklopom bez soka i topline, sa tim sasušenim voćem, tim Džemsom Džojsom. S ljudske tačke gledišta, najtužnija greška prirode! Čak i ako se ubraja među velikane književnosti…
Džojs je živeo porodično, u iznajmljenom stanu, građanskom i bez ukusa. Njegova deca, u uzrastu između deset i dvanaest godina, vukla su se po podu, prelazeći iz jedne sobe u drugu. Nora, njegova žena, osim što je dobro kuvala, teško da je imala ikakve privlačnosti. Stan, mada ne u neredu, delovao je kao privremeno sklonište po kome se Džojs kretao uspijajući se. Upravo je bio napustio Trst da bi izbegao zatvor kao građanin neprijateljske zemlje.
– Neću valjda dopustiti da mi prosviraju metak kroz glavu, pričao je. Da su svi kao ja, rata ne bi ni bilo: ja sam pacifista individualista!
Njegova supruga je potvrđivala u iščekivanju da se njen muž pomeri tako da može da postavi sto.
– Imam ja ličnih bitaka da vojujem – dodade tajanstveno.
Džojs je bio protiv rata, baš kao što je bio protiv poreza, sveštenika, Pape, suverena, proletarijata, svega onoga što na ovaj ili onaj način dovodi u pitanje njegov lični mir.
Slušajući ga, čovek bi stekao utisak da hiljadugodišnja ljudska stremljenja nisu imala drugog cilja do sledećeg: da Džemsu Džojsu omoguće igranje rečima. Gospođa Džojs, savršeno van konteksta, nikada u životu nije shvatila ni tračak humora svog muža. Sve do kraja, živela je u uverenju da je udata za veoma ozbiljnog profesora jezika kome se, eto, s vremena na vreme dogodi da ponešto napiše.
Gol je bio opčinjen Džojsom, do te mere da mu je opraštao političku neutralnost. Što se mene tiče, prvi susreti s njim ostavili su utisak ledenog, genijalnog lovca na muve koji drži briljantno predavanje o tome na kakve će ih muke staviti.“
(Iz memoara Kler Gol, životne saputnice Ivana Gola francusko-nemačkog pesnika koji je zajedno sa Ljubomirom Micićem i Boškom Tokinom 1921. godine objavio „Manifest zenitizma“.)
O supružnicima Gol u „Istoriji nemačke književnosti“:
„U Vogezima, u Francuskoj, rođen je Ivan Gol (1891-1950). On je za vreme prvog svetskog rata živeo u istom ciriškom krugu, a od 1919, sve do emigracije u Njujork 1939, stalno u Parizu. Gol je tu 1924. osnovao časopis Surréalisme (Nadrealizam). Njegovo obimno delo (izdato pod naslovom Dichtungen 1960) – meta-drame, filmski radovi, eseji, romani, lirika, u raznolikim oblicima, na francuskom, nemačkom i engleskom – svedoči o nemiru jedne borbe za izraz, zahvaćene svim strujanjima, na koja je sa svoje strane zračila. Stvaralačko težište je na pesmama. Njihov formalni razvitak pokazuje kretanje koje je po osnovnoj liniji slično Benovom i Arpovom: od ditirambskog izraza nemačkog ekspresionizma, kod Gola preterano bujnog (‘Ah, sve oči piju bratstvo / Iz beskrajno dubokog pehara svetske ljubavi’, Panamski kanal [Der Panamkanal], 1. verzija 1912), do učvršćivanja, jednostavnosti i jasnoće; uz posebnu, zgusnutu, često nagomilanu slikovitost, prožetu snoviđenjima, zvucima, setnom bujicom osećanja, po kojoj se poznaje romantičar. Bez doma, proganjan, žrtva u stranom anonimnom vremenu, kao ‘Jovan bez zemlje’, on se skriva u čarolije svog vizionarskog sveta stvorenog od reči; kao čovek koji neograničeno voli, on zna da mu je u ljubavi otvoreno utočište. ‘Jer biti ljubavnik / I svesni poklisar / Najviše je plemstvo’ (Bilje sna [Traumkraut], 1951). Golov lirski jezik je, kao i Arpov, ostavio traga na mlađoj nemačkoj lirici posle 1945, koja se nadovezivala na već zaboravljeno i gotovo sasvim izgubljeno; taj jezik je most ka evropskom nadrealizmu. Jedinstven primer lirskog dijaloga je Antiruža (Antirose, 1967), u kojoj se Kler Gol (Claire Goll) pokazuje kao pesnički glas ravnopravan sa njenim životnim saputnikom: kako u strasti predavanja, tako i u tužbalici. Satiričnom igrom Metuzalem ili večiti građanin (Methusalem oder Der ewige Bürger, 1922) Gol je polazeći od ekspresionističkog stila groteske razvio nov tip, koji je predstavljao preteču apsurdnog pozorišta. Nadrealizam raskrinkava prividni svet realizma a logično se pretvara u duhovni humor koji negira sve fraze, pozorište se oslobađa obzira prema podražavanju i verodostojnosti, postaje autonomna igra.“
(Fric Martin „Istorija nemačke književnosti“, Nolit, Beograd, 1971, str. 594 -595).
SLATKA MOJA MALA KURVINSKA NORA
“Slatka moja mala kurvinska Nora, uradio sam kako si mi rekla, besramnice jedna mala, i dvaput sam ga izdrkao dok sam čitao tvoje pismo. Oduševljen sam što vidim da voliš da se jebeš otpozadi. Da, sada se sećam one noći kada sam te onoliko dugo jebao otpozadi. Bilo je to naše najbestidnije jebanje, dušo. Kurac mi je satima bio u tebi, ulazio je i izlazio iz tvoje zadnjice okrenute naviše. Osećao sam pod stomakom tvoje debele znojne guzove i gledao tvoje zajapureno lice i mahnite oči. Kad god sam ti ga uterao, tvoj bestidni jezik bi se isplazio među usnama, a kako bih ti ga nabio jače i dublje nego obično, iz tvoje zadnjice bi pokuljali dugi, smrdljivi prdeži. (…)
Kažeš da ćeš mi ga sisati kad se vratim i da želiš da ti ližem pičku, droco mala pokvarena. Nadam se da ćeš me jednom iznenaditi dok spavam obučen, prikrasti mi se sa kurvinskim sjajem u sanjivim očima, nežno mi otkopčati dugmad na šlicu jedno za drugim i izvući đoku tvoga dragog, lizati ga i dudlati vlažnim usnama sve dok se ne nadigne i ukruti i svrši u tvojim ustima. (…)“
(Iz Džojsovih pisama Nori)
KNjIŽEVNO VEČE
Uveče odem na književno veče čukaričkih pisaca. Prekrasna galerija na Banovom brdu načičkana nekakvim lošim apstraktnim slikama srednjeg i malog formata. Skupljeno društvo (publike je ovde, inače, neuobičajeno mnogo za literarno veče), uglavnom je penzionersko: domaćice, penzionisani prosvetni radnici, bivši sindikalci, pisci amateri od fabričkih radnika do univerzitetskih profesora. Svi se međusobno poznaju, toplo pozdravljaju, ljube pri susretu, i odjednom mi sve ovo liči na skup nekakve krajnje zatucane verske sekte. Nivo književnih radova, naravno, bedan, u potpunom neskladu s lepom prostorijom, atmosferom koja se stvara oko literature, posebno poezije. Glavnu reč vodi Š., on je za sve njih vrhovni književni kritičar, perjanica. U uglu galerije mali, izdignuti podijum, tu su đakonije (piće i ostalo) koje donosi slavljenik pesnik, pisac o čijem se delu govori. Kod Š. nema ništa bez ovih đakonija. Kada pominje književne večeri, čukaričke ili neke druge, Š. ih se, uglavnom, seća i razvrstava ih po vrednosti, i po tome kako su uspele, prema količini i vrsti posluženja. Po njegovom pričanju za sada je još ostalo neprevaziđeno neko književno veče u GSP-u sa brdima ćevapa koje na kraju, i pored sveg ždranja, ješni „pesnici“ i „poklonici poezije“ ipak nisu uspeli da pojedu.
Ovde je uobičajeno zakašnjenje od 15 minuta iako je galerija odavno puna. Š. se po treći put penje na podijum i naliva vinjakom. Onda otvara književno veče. Prvo pozdravlja goste: nekog profesora univerziteta, pa uvaženog doktora urologa iz obližnjeg doma zdravlja, a onda moju malenkost „osnivača signalizma o kome danas pišu mnogi svetski estetičari“. Savijam se i smanjujem na stolici, u zemlju da propadnem.
Veče počinje: kritičar, pa pesnik pa drugi kritičar sve u svemu oko 45 minuta. Š. ovde trijumfalno prekida seansu rečima: „A sad, pre diskusije, mala pauza – posluženje osveženje“.
Dve devojke s podijuma iznose sok i vinjak.
Iskoristim ovu priliku da, dok se ljubitelji poezije pred „diskusiju“ okrepljuju, neprimetno odmaglim.
1982.
(Iz zbirke kratkih priča “Torba od vrbovog pruća“ koja uskoro izlazi u izdanju izdavačke kuće “Tardis“ iz Beograda)
www.miroljubtodorovic.com