Zdenka Feđver: ZAKLETVA

„Otadžbina te zove! Izvršavanjem vojne obaveze ispunjavate svoju zakonsku, patriotsku i časnu dužnost. Odazivanje na ovaj poziv ne može vam niko uskratiti“, pisalo je, izmedju ostalog, na vojnom pozivu, a na samom kraju bila je rečenica: „Upozorenje: Izbegavanje služenja vojnog roka ili neodazivanje na vojnu vežbu podleže krivičnoj odgovornosti.“

I, moj sin se odazvao.
Ne zbog poslednje rečenice. Ni zbog prve.
Jednostavno, to se podrazumevalo.
Vrlo brzo Otadžbina je pozvala i mene. Da ponosno gledam kako se sin zaklinje čašću i životom da će tu istu Otadžbinu braniti.
Mislila sam, sav ponos, a i sreću, prepustiću sinovoj devojci, devojačke grudi važnije su od majčinskih, ona je glat odbila, kao što je odbila i da mu maše sa stanice, kada je polazio. Sin me ubedjivao da nema potrebe da dolazim, zna da mi je muka u autobusu i u autu, a vozova više nema, ali ja, znajući kako zakletve, sa masovnim prisustvom rodbine, zaista izgledaju, nisam mogla dozvoliti da posle zaklinjanja samo on ostane sam, šugav k’o pas – jer njemu niko nije došao.
Ustala sam u pet. Polaganje je u deset, treba stići do Beograda, pronaći Voždovac i mesto za parkiranje. Torba je spakovana. Gaće, čarape, potkošulje, slatkiši u originalnom pakovanju, da mogu stati u kasetu, ćebe na kom ćemo sedeti, meso koje ćemo pojesti, jer u kasarnu se ne sme uneti, veš može, sokovi… Toplu vodu nisam mogla poneti. U kasarni je puštaju jednom nedeljno, ko hoće da bude čist pere se hladnom, a dobili su i cela četiri para čarapa i dvoje gaća, za ceo vojni rok. Ko je video da se gaće svaki dan menjaju!
Voze me Nidža i Mira. Na ulazu u Beograd čekaju nas Sanja i Raša. Sanja je Nidžina i Mirina. Raša je već odavno Sanjin, oboje studiraju u Beogradu, poznaju sve puteve, znaju i za poljski, blizu kasarne, gde planiramo da parkiramo, a onda ćemo peške, na glavnu kapiju.
Negde pred samo stizanje, nebo se otvorilo, pljusnula kiša, ispred poljskog puta tri mrgodna vojnika u kabanicama, nemo, ali oštro, kalašnjikovima odmahuju i ne dozvoljavaju prilaz. Dugo kružimo, nigde parkirališta, nema druge nego bez Sanje i Raše izaći iz auta i peške, po najjačem pljusku, ići ka kasarni. Srećom, odavno sam „Englez“ i uvek imam kišobran.
Voždovac je sabirni centar za sve regrute iz Beograda i okoline, svi će istog dana u isto vreme svečano se zakleti.
Ne znam kako su njih dočekali, ali nas su, k’o divlje konje iz kaubojskih filmova, saterivali u koral, gvozdenim šipkama omedjen. Kao levak, prvo sužen, pa sve širi i širi, čik da skreneš, vojska je to, dok nismo, tako strogo usmereni, stigli do poligona – i opet gvozdene ograde.
Na poligonu regruti, vidi se, odavno postrojeni, ispred svake čete je vojnik sa brojem vojne pošte, tu je i bina sa nadstrešnicom, starešinama, popom i odabranim civilima, već je deset, svečanost ne počinje, glavni govornik kasni – ali bar je kiša prestala.
Od mase ostalih „uzvanica“, a bilo nas je pet puta više nego prostora, nema šanse da se probijem na čelo i otkrijem sina, ostajemo na začelju, roditelji dozivaju decu, ona se okreću, mašu, da moje dete ne pati i ja se dernjam, no nisam dovoljno grlata, a i imbecilno se osećam, pa zanemim, postajem ono što i jesam, roditeljka, i ćutke, očima tražim sina izmedju hiljadu istih. Prepoznajem ga po skladnim, malim ušima, pored njega pet starešina, nešto stalno komanduju… Jasno mi je zašto se ne okreće.
Ili se isključio, pa zuri u prazno, kao što i ja umem?
Čitav sat čekali smo tog najvažnijeg. Nečiji otac se onesvestio, tik pored dežurnog vojnika, piše mu na rukavu, ali dežurni se ne štreca, našom vodom onesvešćenog u svečanost vraćamo, pored nas vučjak reži i cima povodac, krvoločno nas gledajući, uniformisani kerovodja stalno ga obuzdava, mi mirni k’o bubice…
Ko nam je kriv što smo iz provincije i što smo na somborskom aerodromu na dostojanstveniji doček navikli!
Kada se nebo opet otvorilo, a kiša linula, zakletva je počela.
Ni reč nisam čula, ozvučenje je bilo očajno, ali na kraju, posle komande „Vojnici voljno“, ogradu su sklonili i konačno sam skladne uši zagrlila.
Nakratko.
Vraćaju se u svoju kasarnu, na Topčider, da svu opremu pod konac doteraju, i tek onda su voljno.
Kiša nas oduševljeno poliva, ispred kasarne metalni kiosk i betonska stražarnica iz doba Austrougarske, iza i oko stražarnice šuma i šipražje, kasarna se uopšte ne vidi, moja bešika vapi za komandom voljno, klozeta nigde, a nigde ni neke kafane, a bogme ni Raše i Sanje, da me negde odvezu, ne mogu ni u šumu, oktobar je, žbunje je ogolelo, prilazim stražarnici, ne mogu ni kod njih, zabranjeno je, a vidim da hodnik vodi ka dva klozeta. Nisam odustajala. Ogorčeno pretim da ću čučnuti u hodnik – i konačno sam u „carskom“ čučavcu. Ne znam da li je austrougarski.
U trinaest sati novopečeni vojnik najzad je sa nama. U civilnom odelu! Kao da je nešto sramotno uradio pa uniformu treba sakriti. Mršav k’o saraga. Štrči adamova jabučica, štrče kosti jagodične, tu su i dve nove, muževne crte na licu – i brošura VMA „ O vojničkom prilagodjavanju“.
Posle?
Posle je dolazio svaki drugi vikend. O mom trošku. Vojska nema para. Svakog vikenda rešava se pola vojnika. A ja na prinudnom odmoru, pa kad vidim sina, ne znam da li da se radujem ili da plačem!?
Pa sam se radovala, a banka još više, brsteći kamatu sa dozvoljenog i nedozvoljenog minusa.
I dan danas odzvanja mi u ušima glas momka koji je, dok smo se vraćali u levak, doviknuo drugom: „Jebiga. Mogao sam reći da sam bio. Niti sam ja njega video, niti on mene, niti sam išta čuo.“