prozaonline

Ako mi boleštine ne dođu glave, Jugoslav sigurno hoće. Čim je u Splitu bacio sidro i kao mornarički oficir otišao u penziju, odlučio je da se vrati u rodni Sombor. Jadransko more zamenio je Panonskim i, s guštom, počeo da

Iz komšijske bašte ušunjao se u moje nozdrve miris bagremovog cveta i traje li, traje. A u srce se zario zov mog starog kraja i zove li, zove. Dugo sam se kolebala da li da odem. Nije da stalno izbegavam

Moj doktor me svaki put prvo nariba, a onda se uhvati za glavu, pitajući se od kog najbržeg melema da krene,  jer svaki put se junačim, sve u nadi da će boleština proći sama od sebe. I svaki put uspem

Kažu da je čovek pametan onoliko koliko jezika govori. Ja sam glupa. Govorim samo srpskohrvatski. Koji se više ne priznaje. Podelili ga na srpski i na hrvatski. Pa sad ne znam jesam li i ja podeljena ili samo još gluplja.

Crna keruša, sitna kao zrnce, dostojanstveno je hodala na čelu kolone, sredinom glavne ulice, a za njom je poslušno, a nijedan nije bio sitan, hodalo deset kerova. Budno prateći svaki njen pokret, da bi bolje videli, nisu obrazovali baš pravilnu

Juga i Olega, unuke, opravdano-neopravdano, a može i obrnuto, viđam s mene pa na uštap jer ne živimo u istom gradu. Sada sam u njihovom i predlažem da ja idem po Olega u obdanište, željna njegovog zagrljaja, a i radoznala.

Dušanka i Dragomir rodili u Mostaru: Maju i Milicu. Andja i Lazar rodili u Banatskom Despotovcu: Miloša i Anicu. Zdenka i Milenko rodili u Somboru – Sinišu. Maja i Miloš rodili u Novom Sadu: Bogdana, Mihajla i Nikolu. Milica i

ODRASTANJE Kada je brat pošao u drugi osnovne mama je odlučila da je vreme da počne sam da čisti svoje cipele, a brat je odlučio da neće, ako i Seka sama ne počne da čisti svoje cipele. I tako sam

Mi se nismo fotografisali, mi smo se slikali. Kod fotografa. I brižno u foto-albumu čuvali slike. U početku, retko. Malo nas, rođenih sredinom prošlog veka, ima one golišave bebi slike ili one gde učimo da hodamo. Na prvo slikanje išlo

„Šta radiš od kada si u penziji? Je l’ ti dosadno?“, još uvek me pitaju poznanici iako sam u penziji već pet godina, i začudjeno me gledaju kada im uzvratim pitanjem: „ A zašto bi mi bilo dosadno?“ „Pa čime