Marko Antić: Opušak

Pedesettrogodišnji Goran Veličković zvani Grof nije tako tragično doživljavao svoje prve zatvorske dane. Samo osam meseci za privredni kriminal je zvučalo kao dobra pogodba. Manji zatvor u blizini rodnog mesta, ništa CZ, ništa Niš. Malo bereš paradajz, malo ovo, malo ono, higijena jeste loša, društvo nije neko, ali sve je to za ljude, kada baš mora. Ma sklapaće on još fiktivnih ugovora, još će mutne vode proteći, neka se zna ko je Grof!
Trećeg dana po prijemu stajao je u dvorištu zatvorskog kruga zajedno sa ostalim osuđenicima i pušio, očekujući nova naređenja. Odmereno je povlačio dim, misleći na svoju porodicu.
Kći se dobro udala, zdravi su i vole se, to je najbitnije, sin će uskoro diplomirati na prestižnom privatnom fakultetu za menadžment & biznis, pa će, Bože zdravlje, preuzeti dobar deo poslova – a građevinska firma, vozni park, tri kioska, desetak lokala, porodično imanje i mnogobrojne poslovne veze – to je ono što ti otac ostavlja! Dobiće i svoj stan – ili kuću, kako voli – pa će i on, junak tatin, da se oženi.
Žena Milunka je nedavno operisala žuč, ali sada je sve u redu, godine su je sustigle brže nego njega, više nije jedra kao nekad, opet, poštuje on Milunku, nije joj bilo lako sa njim, a zajedno su, bogme, skoro trideset godina.
Brat Borivoje je i dalje u Rusiji, trguje, eksport-import kao po loju, deca su mu pravi anđeli, možda nije trebalo da se razvodi zbog one male faćkalice, ali dobro, to je već njegova stvar…
PAZITE SADA! PAZITE SADA DOBRO! – zatutnja Mile Petrović zvani Mrki, najveći krvolok među stražarima. Balvan sa facom rotvajlera i mozgom sadističke bubašvabe.
Zajedno sa još nekolicinom čuvara, praktikovao je igru „sraćkalice“. U podrumu, vezanog osuđenika bi naizmenično tukli dok se ne uneredi. Pobednik bi bio onaj ko robijaša sa što manje udaraca prinudi da napuni gaće, često krvavim govnima. Miletu je neretko uspevalo iz prve. Imao je tešku ruku i ciljao je oko bubrega. Upravo se vratio sa godišnjeg odmora.
– PAZI OVAMO! LEVA GRUPA IDE NA PARADAJZ, A DESNA U STRUGARU!
Grof je bio u desnoj grupi. Nije bežao od fizičkih poslova, mada mu je reč „strugara“ zvučala sirovo. Uvukao je dim cigarete u sebe.
– TI SA CIGAROM! EJ BRE! NEMA PUŠENJA DOK VAM SE OBRAĆAM! ALO BRE!
Grof krišom zafrljači opušak daleko iza svojih leđa.
– GDE SI TO BACIO?! EJ BRE! OVO NIJE ŠTALA!
PODIGNI TO! – pritrča mu Mile.
– Ko, ja? Nisam ja pušio…
– NE PRAVI ME MAJMUNOM! LEPO PODIGNI PIKAVAC! TI SI NOV?! VOLIM NOVE! DA LI ZNAŠ KO SAM JA?!
– Ne, a što? Trebalo bi? Da li ti znaš ko sam ja?!
– NE ZNAM I NE ZANIMA ME! OVDE STE SVI ISTI ŠLJAM! PODIGNI PIKAVAC!
– Daj, čoveče, oladi…
– PODIGNI GA!
– Ne znam koji je moj. Ima ih mali milion.
– NE ZNAŠ KOJI JE TVOJ?! ŠALJIVDŽIJA?! E ONDA ĆEŠ OSTATI OVDE DO UVEČE I POKUPITI SVE, DOK GA NE NAĐEŠ! SRAĆEŠ TI MENI U GAĆE AKO SAMO JEDAN
PIKAVAC BUDE OSTAO! SKUPLJAĆEŠ PIKAVCE SVAKOG VIKENDA AKO TREBA!
– Ali… – zausti Grof. Oštar udarac u pleksus ga baci na kolena. Dobio je masnu plastičnu kesu i punio je pikavcima. Pikavac po pikavac. Detaljno. Dok ih je bilo. A bilo ih je.
Pridveče, Mile mu je prišao. Uzeo je punu kesu pikavaca iz Grofovih ruku. Na uvid. Onda je izvadio jedan i nonšalantno ga bacio na beton.
– Nisi sve počistio. Ostao je jedan. I to – baš tvoj! C c c c…znao sam. Evo, pogledaj !
Grof ga raspali desnim krošeom. Ostali stražari dotrčaše. Lako su savladali Grofa. Lisice, krpa u usta. Pa u podrum.

* * *

Dve godine kasnije, vraćajući se sa stočne pijace, Mile Petrović Mrki je koračao starim seoskim putem, po običaju. Razmišljao je o tome kako će prevrnuti kuću ako mu žena ne bude dala i ako mu supa bude hladna. Nije odmah zapazio automobile koji su mileli tridesetak metara iza njega.
„Audi“ mu naglo prepreči put. Mile se osvrnu, ali tu je bio crni „mercedes“. Opkoliše ga momci sa crnim naočarima. Sačmara je buljila u njega. Nekoliko pištolja je piljilo u njega. Na zadnjem sedištu „mercedesa“ je sedeo gospodin u crnoj košulji. Mile pokuša da se priseti odakle ga poznaje. Tipovi sa crnim naočarima pretresoše Mileta. Uzeše mu mobilni i dokumenta. Isključiše mu mobilni. Jedan od tipova iz automobila izvuče pijačni ceger. Dodade ceger Miletu.
– Ovaj drum je zarastao u korov i zapušten je. Pogledaj samo koliko kamenčića ima! Ti ćeš ići ispred „mercedesa“ i sakupljati, a „audi“ će biti ispred tebe. Nijedan kamenčić ne sme da ostane. Kada se smrkne, „mercedes“ će ti osvetljavati put farovima. Ako pokušaš bekstvo, zgazićemo te kao zeca, a onda obilazimo i tvoju porodicu. Jasno?
Mile se ćutke savi i poče da prebira po prašini. Znojio se kao lud. Na licu mu se ucrtavao užas.
Udobno se izvalivši na zadnjem sedištu, Grof pripali cigaretu. Pušio je običnu „drinu“. Podsećala ga je na pokojnog oca. Voleo je svog oca. Otac ga je učio da je u životu važno imati ljubav, zdravlje, novac i moćne prijatelje. I često su išli na pecanje. Činilo mu se da vekovima nije bio na pecanju. A možda ode baš sutradan? Da, sutra je možda taj dan.
Potom mu na pamet pade to, da li će, satima kasnije, u momentu prinošenja žara pikavca Miletovom licu, osetiti nepodnošljiv smrad ljudskog izmeta.