Napokon, posle bezmalo svih šezdeset minuta prženja na užarenih beogradskih trideset pet Celzijusa, ulazimo u tramvaj Milica i ja. Ja dvometraš i Milica od pedeset devet santima.
Evo nas gde bezuspešno pokušavajući da se probijemo dalje, visimo tik do poluotvorenih-poluzatvorenih prednjih vrata. Ja stojeći na jednoj nozi kao roda a ona skupljajući se u mojim rukama. Ne možemo dalje od gospode što zabavljena sobom zuri kroz nas kao da smo prozirni, kao da nismo od krvi i mesa nego recimo od pleksiglasa ili od sapunice. I meškolji se, svrbi je nešto, verovatno tu negde među butinama. Nisam razmažen a nisam ni neko zanovetalo. Zaista ne tražim i ne očekujem mnogo, pogotovo ne u tramvaju. Tek toliko da neko pomeri svoju cenjenu guzicu. Ili da hoće bar da nam se osmehne, i to je nešto. Ali, osmeh očito ne stanuje ovde, učtivost takođe. Zato su tu cenjena gospoda i njihove još cenjenije guzice. Gledam ih kako se vrpolje, snebivaju se kao da hoće da me priupitaju: zašto lomatam bebu po ovoj stisci? Jesam li pošandrcao? Da, jesam. Uprkos nelagodnosti kojoj sam bio izložen, trudio sam se po svaku cenu da sačuvam prisebnost. Pošto već nisam imao dovoljno kuraži, a i pameti, da ih dotučem rekavši im: u redu je, gospodo, popišam vam se na obraz! Ali, šta sad vrede jadikovke, trebalo je imati petlju.
Napokon dočekan i od stotinak zapetih pušaka u zasedi, na sledećoj stanici zaustavio se tramvaj a pomahnotalo zlo. I puške što hoće da uđu i puške što bi da izađu, zajedničkim snagama razvališe dveri na dotrajaloj šklopociji. Krljali su me, gazili, vukli, štipali, preskali, psovali, laktali, udarali… Udarali bez imalo milosti, bez imalo pardona. U svojoj sumanutosti ne hajući čak ni za ovo jagnješce božije u mojim rukama. Dok stešnjeni sa svih strana nemamo kud, Milica i ja stežemo jedno drugo (više ona mene nego ja nju), čvrsto, što čvršće. Čekajući da protutnji stampedo, čuvamo se da nas ne spljeskaju. I gledamo se neveselo. Da li je to Nečastivi sišao među nas, pita me. Ne, nije mila, odgovaram, samo s vremena na vreme objavi nam se ovako kao danas, kada hoće da istera svoje.
Srećom, zvoni za polazak. Smiruju se duhovi. Ko je ušao ušao je, ko je izišao izišao je. I dalje nam je tesno, pretesno, ali, koliko-toliko, može da se diše. Odjednom Milica zajeca. Smiri se, malena moja, šapućem joj pokušavajući da je odobrovoljim, nemoj plakati. Smilostiviće se valjda nečija guzica, napraviće nam konačno malo mesta. Cvrc. Desetak prekobrojnih najpre oboriše banderu preko šina a, potom, ne štedeći svoj blistavi osmeh i još blistaviji um, zaigraše pipirevku ispred nas. Negde sam video da indijanci tako prizivaju kišu, a ovi valjda prizivaju nevolju. Podvriskuju, krevelje se, izazivaju. Ratnici bezumlja izvode svoj šenlučki pir ispred posrnulog tramvaja. Slave Manitua. Traže đavola. Krajičkom oka uhvatim one na stanici, likuju, tresu se od smeha, dok ovamo, cvili tramvaj a sa njim i putnici. A Milica drhće, drhće li drhće. Kako i ne bi, ovo je za nju, malecku, prava mora. Horor! Cvilim pomlo i ja. Pitam se šta će dalje biti, gde su sad trezveni, razboriti i odvažni? U koju mišju rupu su zaglavili? Svoju sopstvenu. Mumlaju sebi u bradu kako kave babuskare, izgleda čekaju da nam oni indijanci, na kraju balade, poskidaju skalpove. Prisetim se onda da sam nedavno pročitao: da bi zlo nadvladalo, dovoljno je samo da dobri ljudi ne rade ništa. Ali ovi oko nas nisu dobru ljudi, bar se nisu pokazali kao takvi, primetim – pa je opet isto.
Najednom, istrča tranvajdžija i nameri se na onu šačicu lakrdijaša. Pogledam bolje – čas vidim Laru Kroft čas Anđelinu Džoli!? Koja god da je – vidim je u akciji – juri kao vučica, s pajserom u ruci. Mlatnu jednog, mlatnu drugog – golem pajser sitan vezak veze. Dohvati trećeg, pa onda četvrtog, sve u slavu velikog Manitua. „Bravisimo! Bravisimo!“, povičem. Ne čuje me. Ako. Ne primećuje ni čitav buljuk naprasno ukipljenih pa oživljenih junačina što sa stanice hitaju prema njoj da joj čestitaju. Ne mari ona za to. Zadenuvši batinu za pojas poput pravog megdandžije, zadovoljno i pobedonosno se smešeći, grabi ona da ispravi banderu. Sad će biti baba za dedu, deda za repu, pomislim. Ništa od toga. Poput neumornog Sizifa mučila se ona sama. Trudila se svim silama da učini nemoguće. Odustajala pa nanovo pokušavala, dok je čitav legion pametnjakovića blesio u nju i kuražio je. Blesio i aplauduro joj, padale su čak i opklade…
Za to vreme, nabiguzice oko nas, unezverile se od čekanja pa ne mumlaju više. Đipaju gore-dole kao kao da ih je neko uštekao na 220 volti, samo što ne razvale tramvaj. Milica štuca. Oni đipaju. Ja i dalje balansiram na jednoj nozi kao roda. Nešto mi, međutim, govori da se nisam slučajno uvalio u ovaj škripac. Podozrevam da me to Nečastivi ponovo iskušava. Kao da na svakom koraku vreba priliku da mi doskoči, odnosno da me ubedi da je svako od nas ništa više i ništa manje od jedne cigle u zidu metaistorijskog truleža ovog sveta – filozofiram ja, i dalje zaglavljen oštećenim prednjim vratima i zagledan u Milicu. Doduše, možda je paradigma Nečastivog – nastavljam – zapravo, oproban recept za opstanak u kanibalističkom provizorijumu koji u zavisnosti od prilike zovemo svet, društvo, civilizacija? Civilizacija? Cvrc.
Niotkud iskočiše trojica balavaca. Dvojica se smesta uhvatiše za banderu. Jedan gleda u Laru, drugi u Andželinu. Hoće da joj pomognu. Ali cvrc! Ne da se bendera. Ni za milimetar da je podignu. A treći, pošto je dobro nanišanio, spusti ruke tamo gde ne treba. Maznu za dupence i Laru i Andželinu. Sevnu pajser – odskoči klinja i dade se u beg. „Ne na tu stranu!“, povikaše ona dvojica. „Ne preko ulice! Neeeeeeeeeee!“ Zacijukaše sirene, zaškripeše kočnice – ode klinja u nepovrat, pravo pod točkove. Na trenutak – kao da je neko zaustavio filmsku traku – ukipismo se i zanemesmo svi, a onda sa svih strana počeše da mu prilaze. Leži nepomičan, kao da mu nema više pomoći. Među prvima priskočila je i Lara, pardon Andželina. U očajanju, ljubila mu ruke, pritiskala grudi, masirala obraze…
Na drugoj strani, ona dvojica golobradih, uzimajući ljušturu nastalu neuspelim ukrštanjem oktapoda i furije, sa hiljadu ruku sustižu maleroznog vozača, dobričinu srednjih godina očito sklonog mamurluku. Srećom oglasi se murja pa ovi transformersi utekoše, inače, kako su bili navalili da ga peglaju, ni fleka ne bi ostala od dobričine.
U međuvremenu, raščistila se gužva oko klinje, samo se još naša vučica nadvija nad njim, pokušava da ga vrati u život, požrtvovano, predano, kao da joj je sve na ovom svetu. Ako zauvek sklopi oči, kao da će se nebo ugasiti. I nebo i zvezde. Mada je dobrih pedesetak koraka udaljena od nas i u klečećem položaju, vidim da su joj oči nakvašene suzama a sa usana joj vrcaju reči molitve. Milica se, međutim, ponovo oglasila plačem. Ne znajući šta da joj kažem, promucam samo: Ovo je, mila, dan užasa, Bog žmuri a Nečastivi piruje. Piruje li piruje.
Dakako, ima li šta pametnije na ovih užarenih trideset pet, najvažnije je utvrditi ko je kriv, odnosno ko je najveći krivac za ovu nesreću. Počelo je „glasanje“, a posle će valjda biti proglašen i pobednik. Zajapurile se i ove avetinje oko nas i one pustahije napolju, pa nikako da se slože. Za jedne je favorit nesmotreni vozač, za druge drski balavac, a treći pak tipuju na ono ljupko stvorenje nalik na vučicu. A među konkurentima su i fatum i vradžbine i još koješta. I niko nije rad da odstupi, da izda svoju uzdanicu. Ne. Ni po koju cenu. Svejedan bi da je samo on u pravu i da mu se ne protivreči. I u to ime, poče šorka. Sve jedan ne pušta drugog, ne pušta dok ga ne „ubedi“… „Živ je klinja, živ je klinja!“, čulo se, međutim, odnekud. Bogu hvala, oporaviće se. Podižu klinju. Ambulantno vozilo. Sirene. Lara Kroft se smeši. Andželina takođe. Zaiskrile su ponovo njene suzama okupane zenice. Onda, pogledavši oko sebe, vidim da je, nekim čudom, prestalo „ubeđivanje“. Broje se ogrebotine, kontuzije i modrice. Već u sledećem trenutku, kao da se sve odvija po već uigranom scenariju, svi su ponovo u istom stroju. Svi buljače u nju, vučicu. Kuraže je opet, podstrekuju. Šta hoće? Šta očekuju? Možda senzaciju?
I zaista, ne časeći ni časa, naša odvažna heroina ponovo prilazi banderi, zavrće rukave i hvata se ukoštac s njom. Sad nek joj je Bog u pomoć. Kako neko reče, ako ga ima i ako je tu. Gledam i očima ne verujem – nekim čudom – ispravi ona banderu! Vrati je u prvobitni položaj. „Bravisimo! Bravisimo!“, opet povičem. I opet uludo. Ne haje ona za to. Ne haje ni za naše oduševljenje ni za komično zabeućene poglede onih veseljaka napolju, kao i za već pristigle foto-reportere i tv-kamere, što se kotrljaju za njom. Brza ona. U svom pobedonosnom slalomu, hitro poput tigrice (nije šala vučica je to!) probija se kroz ovaj nemušti, i više nego otužni okean ništavila.
Uskačući konačno u tramvaj uočava nas, uočava Milicu i mene i osmehuje nam se. Hej! Osmehuje nam se u znak pozdrava. Osmehujemo se, naravno, i mi njoj, viseći i dalje tik do poluotvorenog-poluzatvorenog ostatka prednjih vrata. „Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade. Opresti im, Bože, neznaju šta rade“, bilo je sve što se moglo pročitati sa njenih usana.
I konačno, konačno zanjišta tramvaj i polete poput Pegaza. Ko je bio hitar ušao je, voziće se isto kao i mi, makar do sledeće stanice, a ostalima zna se šta sleduje: da skapavaju čekajući sledeći ako već neće da lipšu klancajući pešice. A ja – ja , naravno, i dalje grlim Milicu, pribijam je uz sebe zagledajući se u njenu ustreptalu radoznalu dušicu. I pokušavam da je utešim, govoreći joj pogledom: Tihuj, malena, tihuj, malena moja, i ne brini – vozi teta, teta-vučica! A u susret nam hitaju razjapljene čeljusti Nečastivog. Čeljusti kužnog i zlosrećnog vremena.