Branko Baćović: BABA, SIĐI SA TOG PROZORA

Crtež: Danijel Trstenjak

Dreknuh:
– Siđi, more baba sa tog prozora i popričaj sa ljudima! Zagrli ih, šutni ih u nogu, poljubi ih u obraz, razbaruši im kosu. Uradi bilo šta, samo se skloni sa tog blesavog prozora. Prestani da cokćeš, ideš mi na živce i siđi dole. Nemoj više da se skrivaš iza tih uštirkanih zavesa. Vreme prolazi. Učini nešto! Baci saksiju na prolaznike. Slomi čašu, pišaj sa litice u more, naruči mleko u striptiz-baru, uhvati policajca za dupe, vrisni – dole predsednik, ofarbaj kosu u plavo, glasaj za nekoga koga nikada pre nisi ni čula ni videla. Učini nešto dok čekaš na smrt. Eee, bako, bako – umreti je lako, teško je živeti. Šta me gledaš? Silazi!
– Prazne su ti reči sinko – reče mi baba.
– Prazne kao novčanik posle Nove godine. Ne zbog toga što one ništa ne znače, nego zato što se ja bojim da probam. Lakše mi je da gledam druge. Promatram ih visoko sa mog prozora, pa kada padnu na ulici mogu da ih pljujem i kažem kako su šeprtlje a kada ustanu i obrišu prašinu sa kolena mogu da ih slažem da su pogrešili ulicu. Oni se obično zbune, ali poveruju. I što je najlepše, sinko moj, ja n-i-k-a-d-a nisam kriva! To sigurno znam, jedino ne znam zašto mene niko nikada ne pozove da se družimo, da radimo nešto zajedno. Sve mi je to jasno, samo mi to nikada nije i nikada neće biti jasno. Pa ja bih sigurno sve uradila bolje i lepše od bilo koga.
I dok su njene reči odzvanjale u vazduhu, viknuh još jednom: – Ajde baba, siđi dole!
Baba me pogleda, ustuknu korak unazad i sakri se ćutke iza zavesa. Ja se dugih koraka zaputih niz ulicu.
Znaš DMD, moram i ja da sklonim zavese sa svoga prozora – možda tada ugledam svet u drugačijim bojama.
—————

DMD = dragi moj dnevniče