Pogrešno si nas učio, oče….
Voleli smo naše ručkove. Mi, tvoja deca, došli bi sa posla umorni i besni, sedali za sto i pred tobom spuštali ton. Nisi dozvoljavao da mržnja kaplje u tanjir sa porodičnom supom. Žalili smo se na nepravdu, plakali nad teškim životnim lekcijama koje smo upravo naučili i mrzeli one koji prolaze pored nas i hitaju napred, najčešće bez reda i zasluga. I ti si strpljivo slušao i ćutao. A onda bi zabranio da se o tome više govori.

Sledilo bi mirno srkanje supe. Zaboravili bi na sve što se oko nas dešava, srkali bi vruću tečnost spremljenu majčinim rukama i žmurili pred sivilom koje je ostajalo iza nas. Sledili bi minuti mljackanja i vraćanja snage, razmišljanja i zaboravljanja doživljenog i negde do mesa, postali bi prazne ljušture, zaboravile na teret koji smo toga dana nosili.
Osmeh bi vratili na lica kad bi zamirisala kafa. Majka bi je polako dosipala u šolje i svakome pružala po jednu. Tada već u opuštenoj nirvani, gledali bi u crnu tekućinu i smejali se kako smo bili glupi što smo se nervirali.
Ispijanje kafe bio bi znak da možemo da se smejemo.
Svaki, pa i najteži slučaj iz toga dana, bio bi iskrivljen pod našim neumoljivim točkom. Ne dozvolivši da išta ružno ostane upamćeno, mleli bismo svaki nepravedni postupak, svaku ružnu reč koju smo primili u lice toga dana. Tražio bi od nas da ismejemo nepravdu i kukavičluk i da gurnemo pod zadnjicu smešna lica naših neprijatelja. Odugovlačili bi sa pijenjem kafe samo zbog tog osećaja ismejanosti nepravde i zlobe, odužili bi i kafu pili duže nego što smo i ručali. Zavaljeni na stolicama, pućkali bi dim cigarete u plafon i zamišljali kako se ovako hladimo ispod palminog lista sa neke udaljene planete. Vreme bi stalo i svet bi bio bolji.
Kraj ručka ne bi bio i kraj tvojih saveta. Tek tada, kada bi se predali i razoružali, ti bi prišao sa svojim govorom. Iz tvojih usta izlazili bi saveti roditelja i mučenika. Kao čovek koji je preživeo ljude, jačao bi nam ljušture pred novim danom i novim ljudima. Pravdao bi, po nekad i njihove postupke, činio da ne budu tako strašni, lagao nas da je svet bolji kad mu pružiš šansu, kad razumeš i činiš dobro. A mi bi, kao i svako dete pred roditeljem, verovali da je to istina, verovali da si prošao dovoljno da možeš da govoriš istinu. Tu, pred tobom, otvorili bi oči pred jednim drugim svetom, svetom koji razumemo i praštamo mu. To je bio kraj ručka i kraj tvog dnevnog predavanja. Zavarani, kao kada smo bili mali i ti nam govorio da se više ne prave svilene bombone, jer se razboleo onaj koji ih pravi, tako smo i sada, naivno, verovali da je svet ružičast i da mu treba pružiti priliku da se pred nama otvori.
Sve si pogrešno rekao, oče…
Krenuli smo novim putem, ka novoj porodici i novom domu. Mi, koji smo nekada ručali zajedno za stolom i smejali se svetu i ljudima, sada smo kupili naše stolove i kuvali naše ručkove. Podizali svoju decu. Besno dolazili sa posla, bacali krpe na pod, na brzinu ručali i ispijali kafe koje smo sami kupili.
A svet je ostao isti. Bičevao nas je, možda i jače, nego kad smo rasli kao tvoji štićenici. Gutali smo prašinu onih koji nisu imali očeve da im uz kafu pričaju bajke o idealnom svetu. Dok smo savijali glavu, da bi bili skromni i tihi, gušili smo svoje ambicije i gasili plamen želja i dečačkih snova. Preticali su nas i oni najsporiji, deca ogrubela od nevoljenosti, željna suvog zlata i šarenih slatkiša, neiživljena i besna. Kako si nas učio, mi smo dopuštali da nas prešišaju, jer smo mislili da će na narednoj krivini skrenuti sa puta i nestati. A to se nikada nije desilo.
Ne bi to ni bilo strašno. Tvorci smo svoje sreće, govorio si. Umemo i mi da trčimo i podmećemo nogu. Niko nam nije kriv, rekao bi sad, što nemamo kameno srce da zažmurimo i skočimo u ambis. I da smo zaista želeli, prešišali bi i najgore. Ne bi dozvolili da nam naređuju najgori, da nam tatini sinovi i razmažene mamine ćerke govore kako je svet onakav kakav oni kažu da mora biti. Da smo želeli, ne bi dozvolili. Nije to najstrašnije.
Najstrašnije je to što nema kafe utehe koju si nam servirao nakon umornog dana. Umesto da pućkamo dim u plafon, sada žurimo posle ručka da sklopimo oči i sa kapaka speremo umor. Ne smejemo se ljudskim kreaturama, jer za njih nemamo vremena. Sada žurimo da popijemo kafu i skoro popareni njom, trčimo na drugi posao. Ne zastajemo, ne odmaramo, ne smejemo se više.
I sada si nam kriv. Ne zato što si nas naučio da budemo ljudi, već zbog te proklete kafe koju si samo ti umeo da začiniš smehom. Kriv si što si nas naučio da i najgori dan može proći dobro, ako imaš pored sebe čoveka koji će ga takvim učiniti. Kriv si što si nas razmazio i navikao na tu kafu i smeh posle nje. Kriv što ne umemo sami da progutamo gorčinu ljudske nepravde. Navikao si nas na luksuz udobnosti roditeljskog doma u kojem nema ružnog. I nisi nam ojačao pleća pred ljudskom gordošću, taštinom i licemerjem. Idealizovao si svet i omekšao nam srca. I onda si, nenajavljeno i mirno, naglo i iznenada, zauvek otišao….
Nismo imali vremena da upijemo pravi život, jer nam nisi dozvolio. Sve si pogrešno radio sa nama i ostavio nas nespremne za surovi svet. Stvorio si svoj ideal i svoje prave ljude. Naivne, bolećive, dobrodušne, pravedne i iskrene.
Pa, ipak….. hvala ti na tome.
Moj oče…




6 thoughts on “Dragana Ranđelović: KAFA”
  1. Koliko znam jezik riječ „besra“ trebala bi biti neki loko idiom č9ije mi značenje nije jasno. Priču zbog autoice ne bih komentirao.

  2. Nekoliko puta sam pročitala priču i nisam pronašla u njoj reč „besra“ o kojoj govorite. Ni meni nije jasno šta bi ona mogla da znači, ako je ipak ima, a ja je nisam uočila, verovatno je greška u kucanju.

  3. U ovom toplom, lirskom obraćanju ocu, autorica se zapravo obračunava sama sa sobom negdje između različitih pogleda na ovaj svijet različitih generacija, ljudi, života…rekla bih da je otac bio u pravu: sami smo tvorci svoga pogleda na bilo što;

    i ne dozvolimo da loši ljudi, pojave, iskustva, iscrpe iz nas smijeh uz kafu: u nama je cijeli svemir, sve ili ništa!

  4. Sve je tako kako ste rekli, Jasmina! Hvala!
    Kakvi god da su saveti roditelja, sami se brusimo kroz život i formiramo sopstvene stavove i mišljenja.
    Ono što je jedino stalno je ta porodična oaza u koju se možemo vratiti uvek kada smo željni utehe i smeha.

  5. I sam otac dvoje djece, ova mi priča dođe kao ogledalo u kom se zagleda u sebe, i prelista neke osobne stavove, što je veličina ove i ovakvih proza, koja se sluti nekim još obuhvatnijim književnim radom,
    jer jakost osjećaja upire u to.
    Nikola Šimić Tonin

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *