Ponekad krenu duhovi stanovnika stogodišnje kuće, bez prizivanja, nekim svojim ritmom, nekim svojim rasporedom, od ugla do ugla, od vrata do vrata, ne zatvaram ih, krckaju stvari, neke sitnice nestanu da ih nikada ne pronadješ, nakrive se slike, zazveckaju i zamagle se prozori, ostanu neobjašnjivi otisci, kao da duhovi, virkajući kroz okna, proveravaju da li je i u dvorištu sve na svom mestu.
Začuje se i čangrljanje na tavanu, pucketa tavanica, žmirkaju i ljujaju se sijalice, a onda sve utihne.
Do sledećeg javljanja.
