Grana, jedna od devojaka, živi u sobi, koja je, u stvari, poveći orman sa pregradama. Višečasovno zadržavanje u hodnicima nije dozvoljeno, tako je gazda naredio, koji, kada prođe, ostavlja za sobom trag ljubičastog dima cigarete koju ne vadi iz usta. Zbog opasnosni da bi gužva mogla da zasmeta važnim gostima. Važnim gostima.
Svaki čas Grana čuje kako neko kuca na vrata susednih soba. Šuštanje, kao da se neko šunja, stalno kao da će neko nasilno otvoriti vrata i upasti u sobu. Kod jedne studentkinje uvek sklone sprdnji i podsmehu, škripa se čuje još i više. Posebno noću. Zna da kaže kako gomila muških šešira uporno sledi njen trag u prašini. Ostale devojke bi se tome nasmejale. Grana pak, kao i uvek, bira umereniji put.
– One se samo klebere, a premiru od straha, i kada se sve stiša, naslone se na zid, bez snage da se vrate u krevet.
– One su zatvorenice.
– Njih niko i ne vidi, izuzev gazde i sobarica.
– Zato se ne šminkaju, niti zatežu kosu.
– Sve do jedne izgledaju isto, da se čovek prosto naježi.
Prljavština u kojoj su primorane da se kreću je takva da je bolje na nju se za stalno navići. Grejanje je stalno otvoreno, iskvaren vazduh, pregrejan. Kada je slobodna, Grana gleda da posvršava sve poslove u ormanu, očisti, oriba, provetri, raširi veš, da bi se potom, a vremenom sve češće, odmarala i zadržavala u kuhinji sa ostalim devojkama.
Elementi koji bi mogli da nam odvuku pažnju sa tih devojaka su minimalni, gotovo da i ne postoje. Krajnje mali, kao ukrasne trake na Grani ili na njihovim bluzama.
U bifeu se takve pojedinosti možda najviše i vide. Najpre ide Agnija, koju svi zovu Agnica. Nju posmatraju mnogi kako pije kafu u bifeu. Od kako je stupila u odnos sa Veskom, ne prestaju šaputanja. Svaki njen pokret se dovodi u sumnju, tumači, povezuje sa nekom drugom scenom, koja nije vidljiva. Otprilike kao gospođa Gorjana, koja postepeno i metodično usvaja blagonaklonost seljaka i pijanice Dobrašina, misleći da je svaki njen korak izmakao pogledu celog komšiluka. Pauna, a zovu je Paulina, vazda priča kako je njen posao posluživanja u bifeu sastavni deo lepog ponašanja, okretnosti i pažljivog oblačenja. A kada bi je čovek pogledao, rekao bi da radi u kakvom mašinskom odeljenju, sve su joj suknje i nadsuknje isflekane, a čarape srozane. Ni reč, ni pogled, ni smicanje ramenima nisu dovoljni pa da privuče znatiželjne pijanice svojeg radnog mesta, bar onako kako ih privlači Fema, ljupka i lukava sekretarica pomodarenog bilmeza Godeča. Ali ona, Fema, ima dugačke kike, i u njih su se mnoge ruke rado zavlačile, da jadnica mora i po deset puta na dan da se češlja. Pauna, spram nje, kao da je upravo izašla iz neke komične opere, raščupana i musava, sa pomalo iskrivljenom predstavom o svetu i ljudima. Kada vidi muškarca, makar bio crn i žgoljav, koji se odskora doselio u njihov komšiluk, ona mu predlaže da dođe kod nje u njenu sobu, da je soba pod tavanom, da nikako neće promašiti vrata, bledo crvena, da će mu se dopasti i da će se osećati udobno.
– Mi devojke nećemo biti upućene samo na sebe.
U tom trenutku je prošla gospođa Šana sa svojim crno-belim psom i viknula dobro veče, dok se Pauna sva bila stresla pod tih gromkim ženskim glasom i tiho uzvratila kao da izgovara tajnu.
Pauna živi sa drugim devojkama u sobi, toploj i teskobnoj. Druge dve devojke se zovu Hranislava i Emilija. Njihova dražesna imena, sasvim izuzetna u komšiluku, uvode nas već u lagani i nestvarni svet mjuzikhola. Živeti u ne većoj sobi od ormana, u sobi iza kulisa, pod niskom tavanicom, bledo crvenih ulaznih vrata, sa iskvarenim vazduhom i veštačkim osvetljenjem. Živeti u sobi-ormanu, njima se čini mnogo bolje, nego se smrzavati napolju. Privlačnije je ovde, unutra, pričati priče o svetu, nego imati posla sa samim tim svetom. Takve priče zvuče tamo neuverljivo, kao da se izvan soba zaista ne može ništa dogoditi. Jednom je jedan muškarac pristao na posetu, na kraju, gde bi muškarac od svojih četrdeset i dve uopšte i mogao da bude? Još neznanac, samo tuda prolazi, mislio je da se ne zadržava, da se okrepi u bifeu i produži dalje.
U jednom od kreveta devojaka. Možda na smenu. Paunina velikodušnost natuknjuje da bi mu se više dopala Hranislava. Sve tri će mu pričati o Femi, o zapetljanim pričama Feminim, koju dobro poznaju. I znaće da mu pokažu i Femine slike. Sve tri sede na ivici kreveta, gledaju zajedno sa njim slike, a to čine da bi ugodile muškarcu, tek Emilija ustaje svaki čas i proverava da li peć dobro greje. Pauna se sve više primiče, gotovo da mu sedi u krilu.
– Kako ti je ime?
– Šumenko.
– Šumenko, voliš li ti zimu?
– Volim, reče.
– Ovde je stalno zima, kikoću se.
– Kako to…?
– Lepo, kada pristignu proleće i leto, u sećanju ostaju tako kratko, kao da ne traju duže od dva dana.
– Duga i jednolična zima, reče Emilija.
Devojke, kako to Pauna vidi, čvrsto se suprotstavljaju svemu što se zbiva spolja.
– Zasnovane smo na punom promiskuitetu i međusobnoj zamenljivosti!
U tom trenutku se sve tri zasmejaše, čak se iza vrata čuo ženski smeh koji se izmešao sa njihovim.
Šumenko samo treba da im se pridruži. Ima pravo da zadrži sve drevne muške prerogative, da im tek malo pomogne u radu i spremanju, mada ni to nije obavezno, ukoliko se pokaže dobar u krevetu. Sve one na smenu bi se ponudile da mu budu ljubavnice, kao natuknjuje to Emilija, premda to ne kaže otvoreno, kao što to čini Pauna, pošto je uvek obuzeta izvesnom stidljivošću kad govori o seksu. Kako bi nadglasala tu svoju slabost, sa lakovanog gramofona pušta Debisija (Clair de lune), ali će opet, malo kasnije, istaći kako će mu se naročito dopasti Hranislava.
– Živimo dobro, reče Pauna, iako smo samo nas tri ovde, nikada se ne dosađujemo, i onda to propraćuje uzdahom.
– Biće veselo, dodaje Hranislava.
Čvrsto zasnovano saučesništvo devojaka je baš ono što ih je zadržalo, što je njima budućnost na isti način zatvorena. Devojačka soba ispunjava ceo njihov život, pa i onda kada Pauna biva unapređena prelaskom u restoran. Bila je primorana da se puna četiri dana ne vraća u sobu, što su druge devojke shvatile kao zajedničko samoodricanje. Jedna joj je poklonila svoju novu suknju, druga joj dala drveni češljić. Pa dobro, pošto je sada bilo potrebno njoj, Pauni, one su se žrtvovale.
Šumenko je izjutra bio kidnuo, ni cipele nije bio svezao kako valja, a devojke su ostale u blaženom osmehu prisećanja.
– Niko nije stalno vezan za sobu kao što smo mi vezane.
Tonom devojaka iz komšiluka, donekle upućene u život i jednostavnog izražavanja, rešile su da Šumenka ne spominju pred drugim devojkama, da će to biti samo njihova tajna, to će doprineti da će se one zbližiti još više nego dosad.
Mada, devojke su imale i drugačije doživljaje sobe, te, ponekad, srećne oaze, raja, skrivene slasti, ponekad, slično lutanju u magli, mračne i majušne sobice, pakla, u kojem će po svemu sudeći provesti ceo svoj život, neprimećene.
Kako samo jaku i neobuzdanu maštu imaju te devojke! To su snovi iz one njihove mračne sobice, sobe-ormana, sobe-barke, one gore, pod niskom tavanicom i sa bledo crvenim vratima, i tamo su one na svome mestu, ali negde drugo, ovde, one dosta čudno odudaraju. Sve do jedne zaljubljene, one su, zapravo, stalno zaljubljene u muškarce poput Šumenka, kao što šiparice, koje čitaju romane i fotoromane, sanjaju o tome da ih neki prolaznik otme.
Agnija, devojka možda najsmirenija od svih, znala je da čeka svoga Veska u jednom udubljenju hodnika, misleći kako bi bilo lepo da Vesko sada naiđe, ona bi ga uzela i na svojim rukama odnela u svoju sobu, dole, kod vešernice, ne veću od ormana. Pod takvim teretom, ona se ne bi srušila, makoliko bio težak. Ne dođe li, onda je skoro sve bilo besmisleno, ali čekati ga, jedino je, takoreći, što uopšte ima smisla.
I zaista, jedne večeri (u tom udubljenju hodnika takav je mir, da ga druge devojke ne mogu podneti), Vesko je prošao, a Agnija ga je povukla u dubinu. To je bio njihov treći susret. Prvi put pak postala je njegova ljubavnica samo nekoliko minuta pošto se s njim upoznala. Ta seksualna zgoda je unela velike promene u inače bezbojnu i otromelu komšijsku sredinu. Dok su se stvari razmeštale na jedan drugačiji način, za vreme Pauninog unapređenja, Agnija je, nedaleko odatle, bila u krevetu sa vozačem Trajkom. Najzad, kako je mogla da odoli tom drugu s kojim se, izgleda, igrala još kao dete? Sem toga, ona se tih dana starala o Trajku, uhvatila ga je prehlada, zima je te godine bila izuzetno jaka.
Istina, nekoliko dana posle toga, ona je već sedela u bifeu i otvoreno (netom) bacala poglede na Veska. U njegovom slučaju, bila je to lepuškasta devojka, koja ga je privukla baš zbog tih njenih veza sa drugim muškarcima i za koje, tobož, niko ništa nije znao. A jeste lepa, nju su mnogi pipkali, ljubili, svlačili, obarali na zemlju, ne vodeći računa na svet okolo, dok se njeno telo, bujno, gipko, toplo, vazda u tamnim haljinama, podavalo i lomilo. Njena najbliža prijateljica, živele su vrata do vrata, Fema, kojoj je rado raspletala kike i s kojom je često brala kukuruze. Njena najbliža prijateljica Fema i ona, Agnija, znale su bosonoge da trče niz hodnik sa vrećicama punim kukuruznih klipova i da ih umaču u kipuću vodu na šporetu, te bi onda ceo dan provodile u grickanju slatkog i osoljenog kukuruza. Ili bi pak pekle proju od kukuruznog brašna. Godečova sekretarica i svakako ljubavnica, Fema, uvek mu je govorila kako bi je on mogao spasiti, ako bi hteo da je povede, išla bi kuda god bi on hteo, bila bi srećna ako bi otišla iz one sobe, ne veće od ormana, za što duže, a najbolje bi bilo za uvek.
– Činite sa mnom šta god vam je volja!
Godeč je bio takav bilmez da ništa od toga nije razumeo, pa se i ona vremenom odmetnula i krenula putem svoje bliske prijateljice Agnije. Švrljala, dobijala svilene čarape na poklon i često, raskopčane bluze, koja joj je visila oko struka, bivala pritisnuta uza zid.
Grana, vezujući svoje trake na bluzi, sve češće i sve čvršće, uviđa kako raskalašan život devojaka stvara u njoj nesavladljiv duševni nemir. Kurvetine, znala bi da kaže. One ne mogu da dostignu lepotu, po sredi je moralni nedostatak, bestidnost sveta močvare…
Tamnoputa i ružnjikava Grana, možda jedina okrutna i nepovređena devojka, kao da se njena tvrdoća podsmeva vrtlogu ostalih, samo je jednom, a to beše toliko davno, imala je tada šesnaest godina, bila zaljubljena u mladića Mavrena, ne mnogo starijeg od nje. Mavrena je, uvek kada bi ga se setila, videla kako uvija prstima vrhove svoje retke i svetle brade. A upoznali su se tako što mu je ona prišla, poslom, pružila ruku koju je pre toga držala u svojoj kosi i odmah se predstavila: Ja sam Grana. Izgovorila je svoje ime tiho, sneg i snažan vetar su je nadglasali, a ona je već stala rukama da prelazi preko Mavrenovih ramena sklanjajući pahulje snega. Njeno lutkasto okruglo lice Mavren je mogao da vidi na svetlosti, sve do linije gde počinje kosa, tamna i čvrsto upletena. Kada Grana govori, u tonu njenog glasa se oseća, takoreći neodoljivo, prisustvo nečeg podrugljivog. Da bi privukla Mavrena da izađe iz sobe, koju je bio iznajmio na nekoliko dana, ona lomi čašu o pod, a, kada Mavren otvori vrata da bi video šta se to desilo, ona mu prebacuje što je morala da ga čeka. Njena mala ruka se spustila na Mavrenovu, pre još nego što je ova ispustila kvaku. Kasnije mu je tutnula u džep ključić od njene sobe, da dođe kad hoće. I tako ju je posećivao neko vreme, sve dok nije otišao bez ikakve ceduljice i znaka.
Takav postupak Granu nije bog zna kako rastužio. Ionako je s muškarcima postupala kao sa konjskim muvama koje treba odagnati, da bi ih na kraju sasvim zapostavila. Za sve komšije postala je nedodirljiva, niko joj se nije obraćao, niko ne bi ni dobio odgovora. Pogled joj je uvek hladan, bistar i ukočen. Ima vazda nešto mrko u njoj, nešto neprikosnoveno. Kao da je time želela da odstrani svaku vezu sa svetom. Uostalom, osećanje koje je imala dok bi bila sama u sobi, u svom povećem ormanu sa pregradama, jeste osećanje toplih dečijih molitvi, u kojima se pitala o sebi, o svom životu.
