1.
Neko:
– Znaš šta ću ti, Pajaco, reći o Volfgangu Kolhaseu: pored takvih večina kao što su Breht i Fasbinder on deluje beznačajno. Deplasirano. Skoro da se o njemu nema šta reći…
Pajaco:
– Neko, ni ti a ni ja nismo dovoljno kompetentni da prosuđujemo da li je on značajan ili beznačajan kako za nemačku tako i za svetsku filmsku umetnost.
Zato ga zaođimo, zaboravimo… Potražimo nekog drugog…
2.
Neko:
– Iste godine, dakle 1969. kada Fasbinderov prvi celovečernji film doživljava fijasko na Berlinalu, jedan Srbin, Jugosloven, osvaja Zlatnog medveda.
Pajaco:
– Želimir Žilnik momak iz Niša koji živi i radi u Novom Sadu.
Neko:
– Ja ga ne bih nazvao momkom već starcem. Dakle, starac rođen u Nišu koji živi i stvara u Novome Sadu…
Ali nas ni Niš a ni Novi Sad preterano ne zanimaju.
Mi se krećemo nemačkim gradovima, selima… prašnjavim putevima… Vozimo se podzemnom železnicom…
Tu i tamo, uđemo u Poljsku ili Češku… Krakov, Prag… Aušvic… I tu je kraj. Nema juga, Mediterana… Ne. Sudbina nas je čvrsto vezala za Nemačku, i mi tu ne možemo ništa da promenimo.
3.
Neko:
– Pajaco, znaš šta je meni u vezi sa Žilnikom zanimljivo.
Pajaco:
– Šta, da čujem?
Neko:
– To što se on nakon problema sa cenzurom u Titovoj Jugoslaviji preseljava u Nemačku, i tamo nastavlja karijeru filmskog stvaraoca.
To je meni u vezi sa Žilnikom zanimljivo: njegova privrženost Nemačkoj, i to je ono što ga čini bliskim sa nama dvojicom.
Pajaco:
– Nikada ne bih pomislio da između Žilnika i mene postoji bilo kakva bliskost. Ali, eto, činjenice nam nude upravo takav odgovor!
4.
Neko:
– Ono što nije u redu jeste da se Žilnik u jednom trenutku vraća u Jugoslaviju. Odustaje od svoje nemačke avanture. Ne uspeva da prati Fasbindera, Hanu Šigulu, Kolhasea i ostale, i ništa mu drugo ne preostaje nego da se vrati u Titovu Jugoslaviju. Možda veruje da…
Pajaco:
– Ne zanima me u šta i u koga on veruje! Jedino znam da je povratak uvek neka vrsta poraza. Vratio sam se, nisam uspeo, i radite sa mnom šta hoćete!
5.
Neko:
– Ako nas je Žilnik izneverio valjda postoje i oni koji će nas obradovati?! Nije neophodno da budu sa ovih, ex-YU prostora.
Pajaco:
– Hajde da pokušamo, onda, sa Turcima! Oni mi deluju kao žilavija nacija. Ne predaju se i ne odustaju tako lako.
Neko:
– Po svemu sudeći i jesu žilavi! Sudbina mladog nemačkog reditelja turskog porekla Fatiha Akina nam govori da i autsajderi ponekad uspevaju da zasednu na filmski tron.
6.
Neko:
– Pored turskih reditelja u nemačkom filmu postoje i glumci turskog porekla.
Pajaco:
– Pretpostavljam da misliš na Sibel Kekili?
Neko:
– Upravo sam na nju mislio.
7.
Neko:
– Da li je greh glumiti u porno filmu?
Neko:
– Ne znam?! Ali ako jeste, onda je veći greh igrati u šest porno filmova!
Pajaco:
– Ima i takvih?
Neko:
– Ima, i svakim novim danom ih je sve više…
8.
Neko:
– Kada si porno glumac ili glumica onda sanjaš da se izvučeš iz tog blata, kala… i da postaneš etablirani glumac.
Pajaco:
– Kada sanjaš takav san onda ti je neophodan kasting.
Neko:
– Zamisli onda kasting na kom je prodefilovalo tri stotine glumaca… Neki od njih su i porno glumci.
Pajaco:
– Sibel! Ona je, na primer, porno glumica.
9.
Neko:
– Sibel je opravdala očekivanja reditelja i odlično odigrala svoju ulogu.
Pajaco:
– Da, jeste. Ali onda su se mediji dokopali njene prošlosti: zvezda Berlinala je bila porno diva!
Neko:
– Koji su to malograđani!
(Odlomak iz duže prozne celine)