BOŽE BILOBRK: GLAVA I NOGE

Moj prijatelj Dujo koji živi u Njemačkoj, a čija se kuća nalazila u mome susjedsvtu tog je ljeta ponovno donio sa sobom Super nitendo igrice, te me pozvao da dođem do njega da zajedno igramo. Bio sam oduševljen tim njegovim pozivom, pa sam požurio da što prije pojedem pečene krumpire. Nadao sam se da će mi ove godine uspjeti, kad prošle godine već nije da u Super Mariju konačno ubijem posljednjeg zmaja i spasim princezu. No, otac mi je naložio da prvo moram vratiti djedovu kravu Rumenku iz paše u štalu. Djed ju je tog jutra privezao na uobičajeno mjesto na livadi uz Cetinu, ali su ga poslije jako zaboljela leđa, zbog čega je morao sotati ležati u kući. Iako nevoljko, morao sam poslušati. Nikakav problem za jednog devetogodišnjaka, mislio sam. Već sam mnogo puta bio s djedom dok ju je vraćao i znam kako se to radi. Uostalom, štala je odmah tu u blizini, tako da to mogu brzo obaviti. Vrijeme je bilo sunčano, a vodostaj cetine mali, i sam pogled na vrbe i jablane što su rasli uz obalu zaista je bio lijep. Pošto sam odvezao Rumenku s namjerom da je vratim natrag, nastali su problemi. Životinja je zastala kao ukopana i uporno se odbijala pomaknuti.
„Ma, što ti je sad?“, govorio sam dok sam je potezao prema štali. „Nisi valjda još gladna?“ Pa, bila si na toj livadi cijeli dan. Kao da me je razumjela, odgovorila mi je tužnim i otegnutim mukanjem. Već sam pomalo počeo gubiti strpljenje. Djeda bi uvijek slušala dok ju je vraćao i nije mi bilo jasno zašto to i meni ne uspjeva. Mogao sam je po tome do sada tri puta odvesti do štale, ali zapravo smo se pomaknuli jedva nekoliko metara. Ponovno je tužno i otegnuto muknula. Tad mi je sinulo. Ubrao sam sa jedne vrbe šibu, te je uz njenu pomoć ipak nekako uspio odvući do štale. Sav radostan krenuo sam prema Dujinoj kući, no zaustavila me je škripa starih drvenih vrata. Okrenuo sam se i opazio da je Rumenka izišla za mnom. Očito nisam dobro ugurao zasun, pa ih je uspjela otvoriti. Stajala je na mjestu i šutke gledala u mene. Zakoloutao sam očima i duboko uzdahnuo. Glupača jedna, pomislio sam sad već pomalo ljutit. Još se ruga samnom. Otišao sam do oca. Sjedio je za stolom u dnevnom boravku i popravljao mikser za kolače. Ispričao sam mu kako sam napravio sve što treba, ali krava ne znam zašto uporno odbija ostati u štali. Odmah shvačajući o čemu je riječ, upitao me je: „A, jesi li je napojio?“ Lupnuo sam se dlanom po čelu. Znači, u tome grmu leži zec!
„Izgleda da sam ipak nešto zaboravio“, rekao sam više za sebe. Otac je ostavio alat i mikser na stolu i sam otišao po Rumenku. Odveo ju je natrag do Cetine, i nakon što se napila mirno je krenula prema štali. Zadovoljan što je sve završilo tako glatko, hitao sam trčećim korakom prema Dujinoj kući, dok je do mene dopirao očev glas: „Tko nema u glavi, ima u nogama!“