Boris Nad: UKLETI BROD

Brod i svi na njemu prožeti su duhom Eldorada. Članovi posade nečujno prolaze tamo-amo kao duhovi davno pokopanih vekova. Njihove oči gledaju mutno i nespokojno; a kada njihovi prsti popreče moju putanju, u sumanutoj svetlosti bojnih svetiljki, osećam se kao što se nisam osećao nikada pre, iako sam celog veka trgovao antikvitetima i upio u sebe senke srušenih stubova Balbeka, Tadmora i Persepolisa, sve dok i sama moja duša nije postala ruševina.
E. A. Po: Rukopis pronađen u boci

Najpre se na vedrom nebu pojavio jedan mali, beli, pitomi oblak.
Bili smo već prošli Gibraltar i odmakli veoma daleko od obale; spuštali smo se ka ekvatoru.
Napredovali smo sporo, motori su stenjali i sa veoma malo tereta, na mirnom moru, tako da se činilo kao da stojimo u mestu. Iz nekog razloga upamtio sam da je taj datum bio 21. jul 2005.
Potom se nebo najednom smrači, podiže se olujni vetar, kakav nikada pre nisam video, mračni talasi potopiše palubu, i ja videh kako se ka nama valja vodeni breg, visok možda nekoliko desetina metara.
Hučanje mora koje se divlje penilo, urlik vetra, gromovi, tama koja se iznenada spustila, sve to sprečavalo je da razaberem bilo šta oko sebe. Učini mi se da su neki mornari već završili u moru; čuo sam, kroz huk, zapomaganje i jauke. Uzeh prsluk i s ogromnim naporom priđoh gumenom čamcu, iščekujući šta će sledeće da se desi.
U tom času videh kako se paluba mrvi, kako se brod razbija u komade i kako sve nestaje u tami, u vrtlogu koji se otvara tik ispod mojih nogu.
Izronih iz dubine držeći se za gumeni čamac, na mene se u mlazevima obrušavala voda, borio sam se da ponovo dođem do daha. Povraćao sam vodu, so i krv, i tada prvi put pomislih da je svemu kraj, kako je nemoguće preživeti ovaj uragan, tajfun, katastrofu koja je tako iznenada počela i kojoj nisam znao ni ime, budući da je to prvi put da sam plovio, da sam uopšte stupio na neki brod.
Ispod i iznad sebe nazirao sam samo tamu, gustu i neprozirnu, oko mene je prskala pena, čitavi vrtlozi bele pene, talasi su me nemilosrdno šibali rukama i licu; grčevito sam se držao za svoj čamac; bio je to grč, organski, refleksni pokret, budući da više nisam imao nikakvu nadu da ću iz svega izneti živu glavu.
Svi koji su sa mnom plovili na tom brodu, po svoj prilici, već su bili mrtvi.

***

Ukrcao sam su u L, maloj italijanskoj luci, kao besprizorni, bez nekih posebnih znanja ili veština, zbog čega je moj status na brodu bio ispod brodskog malog, ispod poslednjeg među mornarima; trebalo mi je novca i trebalo je da razbijem čamotinju u koju sam, malo po malo, bio utonuo. Brod je bio trošan, dnevnica mizerna; nadao sam se da će mi more, otvorena pučina, pomoći da se izlečim od melanholije.
Brod je nosio zlokobno i neobično ime – „Furia“. Plovio je, koliko se sećam, pod panamskom zastavom. Kada su me upisivali na spisak posade, rekoh neko izmišljeno ime, prvo koje mi je palo na pamet. Bilo je toliko banalno da ga nisam ni upamtio.
Dobih ležaj u kabini, kroz čije zidove je probijala rđa i sa kojih se u krpama ljuštila masna farba.
U početku, to je, začudo, povoljno delovalo na moje stanje. Prošli smo Jadran, gledao sam obale Sicilije; zastadosmo u nekoj maloj luci, gde nam dozvoliše izlazak na kopno. Pili smo vino u nekoj krčmi od belog kamena, čitavo prepodne provedoh potom u šetnji, obilazeći vinograde i maslinike. Zastadosmo pred obalama Tunisa, gde videh ruševine Kartagine. Prođosmo duž obala Libije, pored Misurate, iz čije su luke isplovljavali tankeri.
Redovni obroci, stalni fizički napor i otvoreni prostor, pogled na pučinu, učinili su da se osećam bolje. Izdaleka videh obale Španije, pomislih na Servantesa, čijeg sam Don Kihota u jeftinom izdanju uvek nosio sa sobom u iskrzanom rancu.
Odmah potom prođosmo Gibraltar i uplovismo u Atlantski okean, gde nas sačeka uporna i sitna, slana kiša.

***

More se podizalo, u ogromnim talasima, šibano olujnim vetrom, od kojih su neki dosezali visinu od nekoliko desetina metara; moj gumeni čamac podizao se zajedno s njima, a zatim ponovo strmoglavo tonuo, propadao u ambis. Mračni oblaci stajahu nisko, munje su parale vazduh, zaglušujući me. Shvatim da sam mrtav, da brojim svoje poslednje trenutke i da ću i sam, kao i brod kojim sam do maločas plovio, uskoro nestati u ponoru, u vrtlozima nalik na maelstrom, koji je vodio dublje od samog pakla. Strah od munja, od udara groma, bio me je iznenada paralisao.
Videh potom jedan talas koji prekri Mesec i crni oblak koji je on načas procepio, čuh strahotni huk s kojim mi se približavao. Poverovah dotad da sam video sve užase, da sam se već pomirio sa svojom smrću. Ali, ovo mi iznova sledi krv u žilama. Preda mnom se valjala prava planina, sačinjena od besa, od urlika, a ne od morske vode i pene. Talas me podiže silovito uvis, izgubih dah ili zaboravih da dišem od užasa koji me je tog časa obuzeo. Ugledah Mesec kako opet izranja između oblaka, neko vreme jahao sam na njegovoj kresti, a onda opet, jednako silovito, počeh da padam.
Vreme beše stalo u tom času, dovoljno da podignem glavu i pogledam u novi užas koji mi se približavao s iskonskom snagom. Videh brod, ili pre njegovu crnu siluetu, kako mi juri pravo u susret – avetinjski brod, za kojim su vijorila iscepana, mokra jedra, skrhanih katarki i jarbola, ogroman, zaslepljujući u svojoj veličini. Halucinacija, fatamorgana, proizvod slomljenih živaca ili neka paklena opsena, kobni znak na kraju mog zlosrećnog puta? Sliku zakloni tama, neki talas me prekri, izronih grcajući, pljujući iznova krv i morsku vodu.
Avetinjska lađa mi je jurila u susret. Jedan snažan udarac odbaci me visoko uvis i osetih kako letim kroz vazduh. Od sledećeg, po svoj prilici, izgubih svest. Na neki volšeban način ostao sam živ ali, kako ubrzo pokazalo, nije postojao nijedan razlog da se tome radujem.

***

Ležao sam, ili pre klizao palubom sumanutom brzinom. Stihija je i dalje besnela kada sam otvorio oči; pokušah da se za nešto uhvatim i učini mi se da sam u tom pokušaju iščašio rame. Bol me natera da se zgrčim, nečija noga mi grubo zgazi stopalo.
Videh ljudsku priliku nadnaravne veličine kako prolazi mimo mene, ne zaustavljajući se, ne primećujući me, pokušah da mu nešto viknem ali moje reči uguši olujni vetar.
Držao sam se za ogradu nadljudskom snagom, vrebajući poput životinje priliku za spas. Lađa se naginjala a potom vratolomno tonula u ambis, pod palubom su prskali džinovski, crni vodopadi, osetih da nas ponovo guta mračan vrtlog i da najzad gubim dah.
Onda pred sobom ugledah vrata koja iz sve snage odgurnuh snažnim udarcem nogom i skotrljah se veoma strmim stepenicama u potpalublje ukletog broda.

***

Nalazio sam se u utrobi onog strahotnog broda koga sam u magnovenju, u jednom nestvarnom trenutku, ugledao kako se pomalja na vrhu talasa; način mog spasenja – ako to uopšte beše spasenje – bio je jednako volšeban kao i moje izbavljenje s broda kome je bilo suđeno da nestane u dubinama okeana.
Pogledah oko sebe i videh neko bledo svetlo, nalik na svetlost električne lampe. Tamni zidovi od drveta i crno ulašten pod, koji se presijavao u bojama spektra; brod je i dalje poskakivao na talasima, zbog čega, uprkos umoru, nisam uspevao da zaspem, iako je umor nadilazio zamislivo. Sklupčah se poput neke životinje, u uglu sobe ili kabine, držeći se rukama za ogradu stepeništa, pri čemu sam na mahove tonuo u grozničav san, prekidan koracima ljudskih bića od kojih više nisam ni pokušavao da se sklonim…
Taj kratkotrajni i varljivi polusan obnovi moje snage; otvorih oči, iznenada rešen da živim, osećajući najednom glad i žeđ, ustadoh i krenuh hodnicima kroz potpalublje, ispočetka nesigurno, kao avet, a onda sa sve većim pouzdanjem.
Ustadoh s novom snagom, a onda primetih kako mi se približava jedna crna prilika, mračna senka, i stadoh joj na put, odlučan da je oslovim. Ali ona prođe mimo mene kao pored prikaze, ravnodušna i neosetljiva, njeno rame dotakne moju ruku, koja se pretvori u maglu, i ja shvatih da sam i sam, u stvari, utvara, senka ili senka senke, koju ne primećuju i za kojom se ne osvrću živi, da ću doveka lutati ukletom lađom, čeznući za ljudskim dodirom, rečju, mučen glađu i žeđu koja neće moći da bude utoljena, sve dok i mene, na koncu, ne sretne crna smrt, mračni ambis koji nam, svima, preti iz tamnih, zjapećih dubina okeana…

***

Bio sam avet na ukletom brodu, što znači da sam imao punu slobodu da se krećem gde god poželim. Mornari, posada avetinjske lađe, išli su za svojim poslom, nalik na robote, mašine, za koje nije bilo odmora. Pomislih da su slepi, gluvi i nemi, da su mesečari ili živi mrtvaci, i da im samo dugotrajna navika omogućava da sve što su činili rade s jednakom, neumoljivom preciznošću i da ih samo ona održava u pokretu.
Stajah sa strane, dok su oni prolazili mimo mene, ne slušajući me i ne odgovarajući na ono što sam im govorio, ne osvrćući se uopšte na mene, kao da ne postojim. Pomislih zato da sam već mrtav, da sam poginuo one užasne noći, samo što toga zasad nisam svestan, kao što to tvrdi Svedenborg, jer još nije isteklo četrdeset dana, i da sam sada tek duh koji plovi paklenom lađom, nalik onoj Haronovoj.
Pokušah da se u toj polutami zagledam u lica lađara, ali nijedno od njih, ili ja to nisam mogao da vidim, nije nosilo nikakav beleg ni znak, ništa po čemu bi se pamtila; behu neodređenih godina i bezizražajnog izraza, fizionomije bez sopstvenih crta ili emocija, čak i bez obeležja rase po kojim bih mogao da ih upamtim, sem što je njihova koža, kako mi se činilo, bila tamna, gotovo mrke boje, spečena suncem, potamnela od vetra i soli.
Pomislih na Egipćane koji su oplovili Afriku, na Feničane koji su čuvali Melkartove stubove, na Atlantiđane koji su izbegli uništenje, ploveći ka odmetnutim kolonijama…
Pomislih na lađe o kojim izveštavaju Pseudo-Plutarh i Prokopije, i na ribare koji njima prevoze seni mrtvih ka ostrvima na zapadu, koje se ne vide ali se mogu čuti, kao i glasovi koji ih dozivaju.
Koliko sam mogao da vidim, džinovska lađa beše sačinjena od nekog veoma tvrdog i skoro crnog drveta; grede su jezivo škripale pod udarima talasa i vetra, jedra su visila sa jarbola kao iscepane, mokre krpe, vazduhom su fijukali iskidani konopci, ali se, uprkos oluji, ona kretala nekim svojim, unapred određenim kursom.
Bilo me je začudilo i to što na brodu, koliko god pokušavao, nisam mogao da pronađem nikakve tragove ni ostatke hrane, ništa nalik kuhinji ili trpezariji; ali, u jednoj kabini u potpalublju, nađoh škrinju punu bakarnih, srebrnih i zlatnih novčića, od kojih su se mnogi mrvili pod dodirom, pretvarajući se u prah, u pesak pod prstima.
Jedan od tih novčića, što je možda bila greška, zadržah za sebe.
Ono strašno podrhtavanje broda se s vremenom donekle stiša. Kada sam, u zoru sledećeg dana, ponovo izašao na palubu, primetih da još duva isti onaj olujni vetar, ali sa daleko manjom snagom.
Lađa je, koliko sam mogao da primetim po položaju Sunca, uvek plovila istim kursom, jednako ka jugu, nekom vrstom reke ili struje, mlečne boje, koja se pružala skoro pravom linijom…

***

Dok sam ležao u potpalublju, osetih kako strah nestaje, kao što se ponekad dešava u trenucima stvarnog užasa i čitavu tu noć posmatrah čudne slike koje se se smenjivale u mom umu – slike, pre nego misli – onako kako nam se javljaju u polusnu. Pomišljah na to kako, uz dnevnu svetlost, vidimo samo površinu stvari, a da nam se u ovakvim časovima zapravo otkriva njihovo mračno naličje, stvarnost u svojoj užasnoj, nagoj dubini.
Pomišljah na to da se, prema drevnom verovanju, pakao nalazi ispod grada Jerusalima. Pomišljao sam na Siciliju, i na užareno grotlo Etne, koje vodi pravo u usijanu utrobu Zemlje. Pomišljah na more, ali ne ono kojim sam dotad plovio, nego na neko mnogo dublje, neizmerno, praokean iz čijih se mračnih ponora zrcali iskonski užas.

Na podzemlje i podnebesje, naseljeno demonima nalik na egipatskog Anubisa, na božanstvo s licem psa, koje sačekuje mrtve i proždire ih. Na Levijatana, skrivenog u dubinama, do kojih čovek nikad neće dopreti, ali ga može probuditi, tako da izroni na njegovu površinu; na morske nemani i zmije duge svetlosnim godinama; na nezamisliva bića o kojim govori Lavkraft, koja nemaju ništa zajedničko sa čovekom, a počivaju na dnu mračnih ambisa, ili u drugim zvezdanim sistemima; na demonske vojske i odrede mrtvih ratnika, koji prate Odina u njegovom divljem lovu.

Pomislih na avetinjski brod koji će se pojaviti na samom kraju sveta, brod sačinjen od noktiju mrtvih.

Pomišljao sam na sumrak i mitarstva, na predstraže pakla koje se s anđeoskim vojskama otimaju o duše pokojnika; na samog palog anđela, na lađe pune mrtvih mornara, koji plove neznano gde, sopstvenim putevima, kojim nikad nećemo kročiti.

Sve to beše groznica, bolest, možda ludilo iz koga se nenadano probudih, valjda u osvit narednog ili nekog drugog dana.

***

Probudilo me je sunce, koje mi je peklo oči, podigoh s naporom glavu i videh svuda oko sebe mirno more, s površinom glatkom kao ulje, po čijoj površini sam plutao, u nekoj vrsti sanduka, možda mrtvačkog, od onog istog tamnog, zagasitog, skoro crnog drveta, od koga je, kako mi se činilo, bila sagrađena ukleta lađa. Pogledah oko sebe u strahu da ću je ugledati u blizini, ali pučina je bila pusta…

Tog jutra ukleti čamac na kome sam plutao ugledaše mornari trgovačkog broda, koji je plovio pod zastavom Venecuele.

Bilo je to negde blizu argentinske obale.

Bio sam spasen, na neki čudesan način, a na sva njihova pitanja odgovarao sam na lošem engleskom da se ničega ne sećam, pa čak ni svog imena. Kapetan u brodski dnevnik upisa da su pronašli brodolomnika koji pati od amnezije. Zbunilo me je kada sam video datum koji je upisao: 22. jul. Prošli smo ubrzo iznova Gibraltar, ja poželeh da se iskrcam u Marseju kada sam čuo da je njihovo krajnje odredište Palermo.
Tamo se prijavih lučkim vlastima, koje izvestih o brodolomu, iz koga sam se, po svoj prilici, jedino ja spasao.
Mog imena nije bilo na spisku potonule „Furije“. To je značilo da kompanija u čijem je vlasništvu bio zlosrećni brod nije imala nikakve obaveze prema meni, pa čak ni da mi isplati one bedne dnevnice.
Nađoh se opet na ulici, potucao sam se bez sredstava za život. Pao sam u iskušenje i pokušao da prodam novčić koji sam uzeo s uklete lađe, ali su mi svuda rekli da on nema nikakvu numizmatičku vrednost i da se ništa slično ne može pronaći u katalozima.
Otada su prošle godine. Nosim ga svuda sa sobom, kao talisman koji mi je jednom doneo sreću i kome možda dugujem svoje spasenje. Sačinjen je, pretpostavljam, od srebra, i na aversu i reversu ima istu sliku: Uroborosa, zmije svijene u krug, koja neprekidno proždire svoj rep.
Moji snovi su otada košmar, kojim uvek koračaju oni isti mornari, dok ja u šaci stežem prokleti novčić. Katkad se budim, sluteći da se bliži trenutak kada ću se iznenada ponovo naći na onoj ukletoj lađi i kada ću njime platiti da me odvezu neznano gde, u avetinjske svetove ili u zemlje živih.
Uzaludan je bio sav moj trud da ga se oslobodim.
Uzalud će valjda biti i to što otada na svaki način izbegavam more.

***

„Bogovi ste“, kaže jedan pesnik s oporom i teškom gorčinom, čijim stihovima prekraćujem svoje zaludne časove, „ali, gle, umrećete,
I talasi će vas prekriti
Na kraju,
U tami vremena, u virovima godina…“