– Hej, šta to radiš? Imaš čvorugu na glavi?
– Ne znam. Nešto me udara.
– Kako ’nešto te udara’? Ne udara tebe, nego ti udaraš.
– Ali ja samo hoću čokoladu sa onog stola.
– Pa dobro, idi okolo i uzmi.
– Oko čega?
– Pa oko zida.
– Kojeg zida?
– Šta kojeg? Tog koji ti je napravio tu čvorugu.
– Šta pričaš ti? Kakav zid? Nema zida, jesi li ti ćorav?! Samo vazduh. Nisam lud. Samo vazduh i ja ne mogu da prođem.
– Nisi lud, nego žmuriš. Otvori oči! I idi okolo, nađi put, pojedi tu čokoladu i olakšaj nam! Ne mogu da te gledam kako pokušavaš da provališ zid.
– Ne pokušavam ja da provalim ništa jer ničega nema! Kakav si ti to čovjek? Izmišljaš nekakve zidove! Ti uporno hoćeš mene da zazidaš, da staviš u oklop i ne daš mi dalje! Nema tog tvog zida!
– To nije moj zid. Ti si ga tu stavio. Hej, što si tvrdoglav? Otvoriš oči, idemo okolo, imaju tamo negdje vrata i dođemo do tvoje čokolade.
– Ali tu je samo vazduh.. I ja samo hoću svoju čokoladu.
– Pa otvori oči već jednom!
– Neću..
– Zašto?
– To onda više neće biti moj svijet.
