PRIČA 2
Beograd ima lepe ulice. Lepim ulicama šetaju lepi ljudi. Onako sa decom, u dobrim mantilima, ako je zima ili jesen i u sveže dizajniranim modnim kombinacijama, ako je leto. Dosta pažnje se polaže na to, evidentno je i svakako za pohvalu.
Da ste stranac i da vidite samo dve glavne ulice, mislili bi da ste došli u zemlju srećnih ljudi.
Beograd ima i drugo lice.
Lice poznato mirnim šetačima, lice siromašnih predgrađa, gde deca provode dane u parkićima, igrajući basket ili fudbal na goliće.
Marko je bio jedan od dečaka iz predgrađa.U šesnaestoj godini prvi put se napio.Kad nije imao da plati za školsku ekskurziju i kad je ispratio drugove na put u Grčku.Majka ga je te večeri opomenula » da mu je prerano« i rekla «da se to više ne ponovi«.
Bilo je to godinu dana nakon bombardovanja i svi su još bili nervozni i nekako uznemireni.
Marko je u dvadeset drugoj godini osuđen za krivično delo Uskoro je osuđen zbog »nanošenja teških telesenih povreda. » Osuđen je pravovosnažnom presudom na zatvorsku kaznu od četri godine.
Bila je to 2005. godina.
Dečaka kog je na bazenu izubijao, jer mu je »pogledao devojku«,Marko je tad video jedini put.
Ni sam nije znao zašto je to učinio. Voleo je Vericu i mislio je da će se tom gestom njena nekako slabačka ljubav prema njemu promeniti.
2008. godine pušten je ranije, »zbog dobrog vladanja«. Izašao je iz zatvora kao drugi čovek. U duši nije bilo ništa. Samo gorčina.Majka ga je primila u stan. Tražio je posao dva meseca.
Nije ga našao.
Prijatelj mu je ponudio da mu »pomogne u rasturanju paketića«. Marko je znao šta su »paketići«.Pristao je.
Od novca zarađenog dilovanjem kladio se u lokalnoj kladionici svaki dan. Igrao je »sistem«, samo špansku ligu. Vericu je već zaboravio, a u zatvoru je promenio mišljenje o ženama, tako da je izašavši verovao »da su sve iste«.
Sam sebi je izgledao svaki dan sve gluplje i nesrećnije. Njegovo društvo sad su bili kockari, kladioničari i narkomani, kojima je skuterom, po pozivu donosio paketiće.Nije se drogirao.
Novac je pristizao i majci je objasnio da radi kao akviziter neke kineske kompanije, koja prodaje male kuhinjske uređaje. Kupio joj je dva –tri i rekao da su to prezenterski uzorci.
Poverovala mu je.Celo proleće 2008. godine proveo je jurcajući sa kraja na kraj grada, na svom skuteru. U kafiću u koji bi svraćao predveče upoznao je Jelenu, simpatičnu i vrlo raspoloženu za seks. Odlučio je da se vrati »normalnom životu«.
Prijalo im je da se nalaze u njenom stanu, koji su joj roditelji kupili, da bi imala gde da stanuje dok studira.»Ćale mi je neki glavonja. Neki menadžer tako nešto» lakonski mu je objasnila. Celo leto su provodili večeri na Adi, gde je ona skijala na vodi. Bila je jedna od tri, četri žene koje su to znale i izazivala je divljenje muškaraca tom svjom veštinom. Lepota joj je bila više u novčaniku i na kreditnoj kartici, nego na licu, ali Marka to nije brinulo. Kupovala mu je dobra pića i skupe cigarete.
On je rekao da mu je otac arhitekta koji radi u Dubaju i da zato samo majka odgovara na telefonske pozive.
Nije joj rekao da živi u trošnoj, staroj zgradi koju svi zvali »zgrada solidarnosti« i nikad je nije pozvao da dođe kod njega.
Te jeseni pao je kad ga je oncinkario narkoman iz centra. Osuđen je na tri godine i dan pre odlaska na izdržavanje kazne , saznao od svog advokata da mu je majka izvršila samoubistvo.
Marko je i sad u zatvoru i ne šeta lepim ulicama glavnog grada, a kad izađe možda poseti majčin grob. Jelena se brzo utešila i trenutno joj je mladić poznati gradski vaterpolista.
Marku je jednom pisala i »poželela da mu vreme brzo prođe«.On je odlučio da je »sačeka i razbije od batina« kad izađe na slobodu. Verovatno je da će to i učiniti, ogrezao u mržnji prema gradu gde je rođen i ljudima koji se smeju, a ne »znaju ni pošteno da se potpišu« kako je često govorio drugovima iz zatvora, provincijskim tabadžijama koji su ga uporno ispitivali »kako se živi u Beogradu?«
O tome ćete možda čitati u nastavku » Pripovedaka o sudaru svetova«..Ako pisac bude imao dovoljno strpljenja za Markve duševne vratolomije.