Dugo sam već bolovao. Nagađalo se šta je. Ali meni su noge sasvim onemoćale. Nisam više mogao da trčim, hodam. Ni biciklo nisam vozio. Ruke su gubile snagu. Često puta nisu htele da se pokrenu, da dohvate nešto. Šoljicu kafe, recimo …
Saška se javljala povremeno mejlom. Uglavnom apotekarski kratko. Dve, tri reči.
Ali, meni je to značilo.
Za moju priču objavljenu na nekom blogu za književnost napisala je samo: MNOGO TUŽNO.
Često sam dugo sedeo za monitorom i gledao te dve reči.
I nikad se u životu nisam osećao tako razneženo tužno.
Kroz te dve kratke reči mogao sam da vidim nju. Mršavu i nežnu poput breze. Njeno bledo lice, zelene oči i čudno ustalasanu dugu kosu .
Video bih kako polako svojim tankim prstima primiče usnama šoljicu kafe i nečujno uvlači srk. On joj vraća osmeh na lice i čini ju prividno spremnom da se suoči sa životom, ljudima.
Uzima svoj bicikl, stavlja rukavice i traku oko glave, da ukroti lepršavu, nestašnu kosu.
Dok vozi osmehuje se prolaznicima, odmahuje. Vozi u zaborav.
To traje neko vreme, i ona se oseća opušteno i slobodno.
Onda put počinje da se sužava. Pretvara se u tamnu, blatnjavu šumsku stazu. Prošaranu raznolikim oker i braon lišćem, koje šušti pod točkovima bicikla.
Stabla su gola i vlažna. Nema životinja, ptica … čak ni začuđene male veverice.
Na kraju staze staje pred ogromnom crnom tablom na kojoj ustreptalim crvenm slovima piše: MNOGO TUŽNO.
Poćuti malo tu, okrene biciklo i počne polako da vozi natrag.
Uveče popije kafu gledajući u ekran računara, pokušavajući da osmisli i pošalje poruku.
Ali sve ostaje na tome. Već mesecima vidi samo dve reči.
Leže u krevet i sklapa oči. Opet isti san. Crna tabla sa crvenim slovima.
Sklanja je s puta nežnim rukama i besomučno vozi, vozi bicikl, kroz tegetni mrak, sve brže i brže …
Vreme nestaje, živi samo želja da se stigne. Tamo negde … negde gde ćuti istina …
Nazire kraj staze u daljini, koči, koči … !
Teško diše držeći se grčevito za upravljač svog bicikla pred crnom tablom koje se plaši.
Budi se u spavaćici natopljenoj znojem, ispija jutarnju kafu, oblači se i umorno odlazi na svoj monotoni posao u apoteci.
Vidim ju kako nečujno hoda ulicom, mršava, nežna i tanka, dok joj se lepršava kosica vijori na jutarnjem povetarcu.
Sunce se tek probija, najavljujući radostan dan. Ona odlazi u hladnu belu prostoriju dok sunce ne zađe.
Gledam ju kroz dve reči na svom ekranu dok bezuspešno pokušavam da dohvatim šoljicu s kafom. Ja ne idem na posao.
Ona će uveče opet voziti bicikl. Ja to više ne mogu.
Sedeću za računarom i čekati da neko iz daljine, vremenskim tunelom stigne do mog srca.
I kao svako veče, dok Saška vozi bicikl u daljinu, gledati na ekranu dve reči: MNOGO TUŽNO.
I jeste. MNOGO TUŽNO.