Čuvao sam je. Stajala je tu ili šetala u malom, ograničenom prostoru, kao da je on za nju bio siguran i bezbjedan. Ipak, bojao sam se da se pomjerim, da se mrdnem i milimetar. Ako bih samo udahnuo vazduh življe i glasnije, ona bi se narogušila i spremila da odleti.
Ne, nije htjela da me veže. Prosto se bojala za svoju teritoriju. Bojala se za svoju udobnost. Uživao sam da je gledam kako se uobraženo kreće po istom tragu. Traži hranu, vazduh, ljubav. Osnovne stvari za život. A ona kao da je uživala da me gleda kako je sa strahom posmatram. Kad bih udahnuo i zadržao vazduh da je ne bih omeo, ona bi se umirila i kao da je čekala da vidi koliko ću izdržati. I nisam izdržao. Jednog sam dana, umoran od zadržavanja, dao sebi za pravo da se protegnem, da osvježim svoje ukočene mišiće. Odletjela je.
Ne mislim da je bila gorda, ni sebična. Mislim da je i njoj samoj trebao prostor i širina. Dok sam je gledao kako leti kroz taj beskrajni prostor, mahao sam joj srećan. Nekada sam se bojao života bez nje. Sada sam disao duboko, udisao život. Ruka koja ju je čuvala i hranila sve te dane, sada joj je mahala i ispraćala je uz slavlje.
A ona.. Ona kao da je i sama to čekala. Slobodan let. Smislen život. Šta smo značili jedno drugom tako neraskidivo vezani? I sada osjećam dodir njenih stopala. Njen topli dah kada bi se budila. Fali mi njeno prisustvo, ali čini mi se bliža i draža tako daleka i nedostižna. Čini mi se da osjećam njen let svojim krilima.
Čuvao sam je i pazio, a time zarobio i sebe i nju. Sada kad mi je slala vjetrove života više sam je osjećao i želio. Nisam htio da prekine svoj let. Htio sam samo da me obiđe ponekad. Da mi donese mirise dalekih predjela i još jednom podsjeti zašto je volim upravo takvu – kao pticu u slobodnom letu. Ptica vezani krila nije ništa drugo do rob ljubavi, rob sujete, a ona je meni bila potrebna baš ovakva, svoja i slobodna.
Lepa priča o ljubavi i slobodi, zaista. Malo je onih koji osvajaju sopstvenu slobodu dajući je drugima na dar.