Stevan Šarčević: ZAUVEK MLAD

U krvi je počelo i krvlju će završiti. Traže me, znam. Ali neću da završim kao cmizdreća vreća govana u izolovanoj sobi. Ovde sam slobodan. Ovde sam gospodar.
Pogled mi pada na grivnu oko zglavka. Krasi je rezbarija sa motivom varvarske carice koja uzdignute glave upravlja zahuktalim dvokolicama. Ogrtač joj vijori na vetru, duga haljina naglašava obline. Leva ruka zateže kajase, a uzdignuta desnica zamahuje kamdžijom. O pojasu visi mač. Deo narukvice gde bi trebalo da se nalazi parip oštećen je i tu se gravira gubi. Čini mi se da bi sve bilo drugačije, samo kad bih video celu sliku. Možda bi imala moć da mi vrati zdravlje. Maštam o tome i prisećam se zelenih očiju došljakinje. Riđokose lepotice tananog struka, predugih nogu i zamamnih oblina. Nikad nisam otkrio način kojim bih otvorio narukvicu. Nosio sam je sve ove godine, neosetno i bezazleno.
Prisećam se mehane u kojoj mi je šef razjasnio da sam propao u neki od drevnih laguma po kojima je okolina bila čuvena. Posao rekonstrukcije biće odložen. Aheolozi iz prestonice polažu monopol na tajne podzemlja.
Kad je bager propao u prazninu, sve čega sam bio svestan bio je škljocaj zuba i tresak u stomaku. Zemlju što zasipa mašinu primetio sam tek trenutak kasnije. Kad sam izašao iz kabine, prokletinja mi se jednostavno sručila na glavu. Nisam ni bio svestan da sam je strpao u džep.
Trzam se na zvuk očekujući gonioce. Ipak, samo pseto rovari po đubrištu. Najednom mi postaje neodoljivo zabavna činjenica da sam iz sterilne bolničke sobe pobegao samo zato da bih skončao krijući se po deponiji. Pravo mesto za one aidsom rasturene. Zadnja destinacija sveg otpada civilizacije.
Podižem pogled sa narukvice i sa gađenjem proučavam čireve i gnojne rane na otekloj podlaktici. Bolest krvi! Svaka bezazlena infekcija me razara. Telo mi se rastače i uskoro neće ostati ničeg ljudskog. Nema načina da se zdravlje vrati.
Dok odlučno rasklapam brijač, pomišljam na zdravlje koje mi nikad neće biti vraćeno. Spuštam sečivo na zglavak i povlačim. Krv kulja i sliva se na drevni nakit. Naglo gubim snagu i u zadnjim trenucima prisebnosti uobrazilja divlja. Čini se da krv nekom suludom logikom pronalazi prava mesta dok boji rezbariju. Varvarska carica postaje crvenokosa veštica. Upravo ona koja me je zarazila i eto, umreću nju posmatrajući. Mislima caruje toplota njenih čulnih usnica što počivaju na meni. Prisetio sam se kako sam joj pružio ono što sam pronašao u lagumima. Strepio sam od njene ozbiljnosti dok me zajahivala i igrala se grivnom, sve dok je naposletku nije sklopila oko mog zglavka. Njeni zubi su mi se zarili u ramena i vrat, a plameni bol širio se iz njenih noktiju što su mi cepali kožu. Noć sladostrašća dovela me je dovde i sada plaćam poslednju cenu. Tonem u bezdan kroz tamne virove otkucaja sopstvenog srca i jedna jedina misao sve slabije i neprimetnije prati istakanje života: kad bi mi samo zdravlje bilo vraćeno…
Ne znam koliko je trajalo vreme bez vremena i postojanje bez svesti. Kad se život vratio, prvo je stigao užas zbog činjenice da sam živ. Zatim misao: pronašli su me i vratili u sobu gde će mi se telo raspasti. Iznenada shvatam da je vazduh koji udišem sladak i mirisan. Otvaram oči. Nalazim se na obali jezera, a svet oko mene kupa se u zelenilu. Dokle god pogled dopire, nepregledna je ravnica, prekrivena morem trave. Spuštam pogled na zglavak i shvatam da je, iako ne vidim ni zavoj, niti bilo kakav trag medicinske intervencije, krvarenje prestalo. Ruka mi je još uvek prljava od valjanja po đubrištu, i to postaje nepodnošljivo. Prilazim do kristalno bistre vode i zaranjam ruke. Dah mi zastaje. Dodir sa vodom čini čudo. Otok, ranice i čirevi trenutno nestaju, a živcima se vraćaju osećaji. Voda je sveža i prijatna. Umivam se i koža mi bridi. Ne znam kako, ali najednom sam siguran da ta voda ima moć da mi vrati zdravlje. Bacam odeću i spuštam se u jezero. Osećam promenu! Kola mi po krvotoku. Euforčno zaranjam, a probuđeni nervi mi govore da bolest umire. I ne samo to! Godine spadaju poput ljušture i svaki zamah otkida vreme sa mog postojanja. Sati, dani, meseci i godine kopne. Kao da je satni mehanizam poludeo i krenuo unatrag. Ponovo mlad! Ta misao me ne napušta dok prskam vodu unaokolo izbacujući telo na površinu.
Idućeg trenutka postajem svestan da nisam sam. Podižem pogled i susrećem toplo zelenilo pogleda. Pod zalazećim suncem njena kosa plamti. Lagani vetrić poigrava se dugom haljinom i bujne obline se povremeno jasno ističu. Široki opasač prikuplja haljinu uz tanani struk i zapažam dršku mača skrivenog pod ogrtačem. Čulne su joj usne poluotvorene i otkrivaju biserne zube. Pruža mi ruku dok nogom odbacuje u stranu odeću. Znam pred čim se narod sklanjao u lagume. Trebalo bi da se stidim zbog svoje golotinje, ali nekako je i ona prirodna. Parnjak narukvice mi se sklapa oko zglavka i najednom mi je poznato šta se nalazi na oštećenom delu gravure. Shvatam ulogu zazora na narukvicama dok kroz njih provlači kajiševe učvršćene za rude karuca do kojih me je nežno dovela. Ne opirem se oglavu koji mi postavlja i prihvatam ga zubima. Grubi kaiševi koje mi priteže bolno se urezuju u kožu.
Znam da mi zdravlje nije uzalud vraćeno i bojim se da će predugo trajati. Juriću još dugo po ovim beskrajnim ravnicama. Osećam pomeraj ruda i čujem škripanje karuca pod teretom. Kamdžija puca i jezivi bol tera me da krenem. Upirem i točkovi se pokreću, nesnosno teško. Falsetni uzvik trijumfa ispraća udarce što cepaju kožu i teraju me da ubrzavam i ubrzavam. Očajnički urlik prolama se iz grla u trenutku kad shvatam svoju sudbinu.
Sad znam. Nedostajući parip na gravuri nije bio konj. I znam da ću zauvek biti mlad.