Mislila sam da ću se večito hvaliti nadprosečnom inteligencijom i vrhunskim rezultatima u radu. Naime, to mi je i polazilo za rukom, sve dok nisam naišla na otpor od strane niskointeligentnih, da ne kažem priglupih, pripadnika društva, kojem sam se najpre opirala, potom ga ignorisala, dok se na kraju iz tog društva nisam izolovala i do krajnje mere osamila, što me je, a da to nisam ni mogla naslutiti, dovelo do depresije, naglog pada sposobnosti pamćenja i gubitka vida.
Obratila sam se lekarima, koji su mi, hvala im do neba, hirurškom intervencijom povratili vid, u to sam se uverila odmah po dolasku svesti. Pomislila sam kako je ceo svet moj i kako ću sa svojom inteligencijom gospodariti životom, a onda je usledilo teturanje, posrtanje i na kraju totalni pad. Ponovo sam morala na operaciju, posle koje je došlo buđenje iz anestezije, vađenje konaca i tome slično. Na kraju sam izašla iz bolnice na nosilima.
Nisam mogla da se pomirim sa onim što mi se dešava. Zar meni, sa ovolikim stepenom inteligencije?! Ja, upravo ja ću morati da pođem od nule, da započnem rehabilitaciju u obližnjoj banji, gde ću deliti bolesničku sobu sa dve obogaljene, nepokretne starice. Ta, i ja sam nepokretna, nesposobna da bilo šta učinim sa svojim telom.
Trpela sam poraz za porazom. Najpre je stiglo rešenje iz Zavoda za socijalno osiguranje, kojim mi odobravaju kućnu negu i invalidska kolica. Dvadeset pet hiljada dinara nije za bacanje, ali, hoću li njima moći da kupim zdravlje? Platiću možda nekog fizioterapeuta da mi zategne mišiće, ali ništa više od toga.
Onda su stigla i invalidska kolica, kojih sam se najpre gnušala, a zatim vrisnula iz sveg glasa kad su me stavili na njih. Šta se ovo sa mnom dešava?! Hoću li ikad prohodati?
Izveli su me u park, gde se preda mnom otvorio široki vidik, sastavljen od prirodne lepote, ali i od raznog obogaljenog i tek rehabilitovanog naroda. Bila sam donekle srećna što mogu videti spoljašnji svet, ma kakav on bio. Uostalom, tu je fontana, i bazen, i mirišljava borova šuma i nadasve, čist vazduh.
Po povratku u sobu, posvetila sam se rešavanju ukrštenica i sudoku problema, kako bih barem mozak i um održala u kondiciji. Zamorivši se, opružila sam telo duž kreveta. Moj um i ja sama, shvatila sam napokon, gospodari smo celoga tela. Moramo ga pokrenuti zajedničkim snagama. Za toliko imamo snage i sposobnosti. Krenimo redom. Prvo ću opustiti stopala, zatim listove, pa butine, onda stomak i na kraju ramena, vrat i glavu.
Pošto sam shvatila da sam gospodar svoga tela, počinjem da mu izdajem naređenja. Kako, međutim, između glave i samih efektora postoji prepreka, mojoj glavi je potrebno vreme da je prevaziđe. Meni lično nedostaje samo strpljenje. Ali čekaću, ipak. Zatvaram oči i samu sebe smirujem. Prolazi minut… dva… tri…
Kad sam ponovo pogledala svoje noge, primetila sam kako se prsti lagano pomiču. Nisam bila načisto sa ti da li da od radosti plačem ili da se smejem.
Shvatila sam da snagom uma mogu pokrenuti telo. Danas, eto, prste, sutra možda celu nogu. Nije važno koliko će vremena proći dok ne stanem na noge i dok ne napravim prvi korak. Znam da će taj dan doći. Osećam to negde u dubini napaćene duše.
Moje telo ne zaslužuje da bude nepokretno. Zato ću upotrebiti svaki atom snage uma, svaku moždanu vijugu, da ga pokrenem. A onda… onda ću se samo radovati. I moja duša više neće patiti.
