Šetnja po dubokom snegu po živopisnom planinskom krajoliku Javora svakome bi prijala, kao pravi melem i za dušu i za telo. Kako onda ne bi našim junacima odraslim u džungleraju od betonskih i staklenih konstrukcija, gde sve puca od nesnosnih decibela i sveprožimajuće histerije. Anamariji iz Dušanove na Dorćolu i Robertu sa Liona, to jest Zvezdare.
Zato se i nije čuditi što su njih dvoje, orni i čili, odmah posle doručka pohrlili napolje da iskoriste svaku blagodat prirode, a toga je ovde zbilja bilo u izobilju, koje su ih dočekale raširenih ruku. Biće da su tako bili naumili da bi im ostalo dovoljno vremena i za druge zimske čarolije, poput sankanja recimo, koje su ostavili za popodne.
Treći je dan od kako su stigli na planinu, željni svega što grad ne može da im pruži. Bez nekog naročitog plana šta će i kako će, važno je samo da su zajedno i da im obaveze ne vise nad glavom, i da na sat i na telefon mogu da zaborave. Ako izuzmemo, naravno, Robertovo piskaranje, pošto bi ovog svako malo, a obično kada mu vreme i prilika nije, zaskočila kakva važna misao. I sad bi oni sve u isti mah ako ikako može, i da se valjaju po snegu i da isto to ali s još većim žarom, razume se, započnu na krevetu pa onda sveušesnaest nastave na patosu, ili gde ih veće strast bude ponela. Ali i da se pentraju po vrletima, i da se grudvaju, i da prave sneška belića, i tako to. I zbilja, ko bi propustio priliku da se sit nauživa u takvoj divoti, gde ti je bezmalo sve što ti duša poželi, tako reći, nadohvat ruke, tog bi neizostavno trebalo uputiti na posmatranje.
Jutro je bilo svetlo i za februar na ovakvoj planinčini ne baš previše studeno; s vremena na vreme dobro bi zafijukao vetar raznoseći sneg okolo, po strminama i vrletima. Moglo bi se reći, kao stvoreno da najavi dan izmišljen za celodnevni boravak u prirodi
Uskočivši u toplu zimsku opremu, bakandže, skijaške pantalone i jakne sa kapuljačama iz kojih su im virili samo nosići, kao da su rešili da pregaze čitavu planinu, štono kažu, i uzduž i popreko – zapucaše oni uskim kolskim putem koji je preko godine najvećma služio za iznošenje letine. Vižljasta i spretna Anamarija dobro je poznavala teren pa je usmeravala njihovo kretanje, pazeći da ne zabrazde van tog, ničim označenog koridora, pa da ljosnu u nekakvu rupčagu kakvih je bilo u priličnom broju svuda okolo, a Roberto je išao ispred nje i prtio im stazicu.
Pošli su ka obližnjem, golemom uzvišenju poznatom kao Sokolov greben. Cilj im je bio da osvoje taj vrh, gde je samovalo više objekata: tv-predajnik iz sredine prošloga veka ali još u funkciji, nedovno postavljena antena mobilne telefonije i polurazrušena protivgradna stanica. Bila je to zapravo najviša tačka u njihovom vidokrugu. Sa tog visa pucao je veličanstven vidik nadaleko, i zato je Anamarija htela baš odatle da pokaže Robertu sve što mu je već bila nabrojala da bi im valjalo obigrati dok su tu, na ferijama. Pre svega staru seosku crkvicu u Lazićima; onda Čobanove grede i Vilinu pećinu, koji se doduše s tog mesta ne vide baš najbolje pošto su malo dalje u planini, ali do njih se i po najvećem snegu može doći; kao i ostatke srednjovekovne tvrđave u Lukavcu, do koje se, kako ona reče, stiže za nepun sat hoda kakav god da je kijamet napolju. Ženski domišljato prepustivši Robertu da on odluči šta od ponuđenog zaslužuje prioritet, a šta može da se ostavi za kasnije, ili da bude u rezervi, ako se njihov boravak ovde oduži a ne budu našli pametniji način kako da ispune vreme.
Prvo u pećinu, onda do tvrđave, a posle možemo i u crkvu – kada mu je, čim su bili pristigli na planinu, Anamarija izdeklamovala šta je sve na meniju, kategorično je presudio Roberto. Jedan dan u krevetu, pa jedan dan u snežnu avanturu! Tako mu, rekao je, najviše odgovara. A šta je genije zamislio da radimo noću ako ćemo cele dane da provodimo u krevetu? Glasilo je Anamarijino, njenim čarobnim smeškom začinjeno pitanje. Kako šta, pa da spavamo. Lakonski je, takođe uz smešak, odgovorio Roberto.
I tako je pao dogovor.
Robertu je boravak na planini jako prijao. I inače je voleo da pešači ali ove snežne šetnje po Anamrijinim maršrutama bile su za njega ravne otkrovenju. Možda i zato što je i svako udaljavanje od gradske vreve dovoljno da se čovek preporodi. A o razmeni nežnosti, čemu su, kako su pristigli ovde, oboje pristupali sa novom strašću, i koja bi se, posle dana provedenog na snegu, uz romantiku sveća, pucketanje i cvrčanje cepanica iz nagruvane bubnjare, obično protegla do duboko u noć, da i ne govorimo. Dakle, kao što vidimo, naši junaci nisu se baš držali plana, no nećemo im valjda zameriti. Uostalom, ko se ne bi zaboravio na njihovom mestu.
Prošli su preko glavnog puta, kojim se stiže do drugog kraja sela, pored zaleđenog potoka i prastare, napuštene vodenice, bez zastajkivanja. Onda se uhvatiše za ruke i tako, pridržavajući jedno drugo, zaguslaše uzbrdo. U avanturu. Niti su koga sreli niti videli, do prvih kuća u njihovom zaseoku ima barem pola milje ako ne i više. Sudeći po pogledima koje su upućivali jedno drugom, neobično im je prijala takva osama. Svakome bi, zašto ne reći.
I kada su posle nepun sat hoda osvojili vrh grebena, zastaše da se malko odmore, naslonovši se leđima o žičanu, snegom pokrivenu ogradu, koja je delila relej od ostatka sveta. Tu su se i poljubili. Jednom, pa još jednom…
– Ovde je zaista predivno – posle nekog vremena rekao je Roberto, pošto su im se s teškom mukom razdvojile usne.
– Jeste, dušo. Na ovakvom jednom mestu smo se i upoznali, ako nisi zaboravio – prošaputala je onda Anamarija upitno ga pogledavši.
– Nisam naravno – uzvratio je ne skidajući osmeh s lica. – Ne misliš valjda da sam takav debil?
– Ne mislim. Ali bolje da pitam. Nikad se ne zna kad ste vi, muški prasci u pitanju.
Poćutali su onda malo uživajući u veličanstvenom pogledu koji se prostirao nadaleko, gledajući snegom pokrivene čestare, šume i dolove; pomenuvši još jednom destinacije oko kojih je već bio pao dogovor. Ugledavši i po koji trag dima, kao jedini trag čovekovog prisustva u toj razgoropađenoj, nemoj snežnoj lepoti.
Anamarija onda reče da će sad morati da je sluša, jer bude li nevaljao kao što ume, gurnuće ga niz strminu pa će da se kotrlja dole do potoka kao grudva, najmanje dva kilometra, sve dok grudvica Roberto ne naraste do veličine ovećeg plasta sena.
Slušaće, rekao je.
– Vidiš, mili, naše gnezdašce tamo – usmerila je pogled ka susednom brdašcu, gde se mogla nazreti „tačka“ iz koje su naši junaci pošli u današnju avanturu. – Tu je nekad stajala omalena kućara pokrivena ćeramidom, dopola zidana kamenom a odpola obložena drvetom, negde s kraja 19 veka, podigli su je prabaka i pradeka mog oca. Bila je skroz zapuštena i u njoj dugo vremena niko nije živeo. Onda se moj tatko dosetio da bi, uprkos jadnom stanju u kakvom se beše nalazila, nečemu ipak mogla još da posluži. Bilo je to pre nekih dvdeset pet-šest godina. Mojima je tada bila treća godina braka, i jedno i drugo bili su rastrgnuti obavezama, ganjajući velike karijere, baš kao i nas dvoje sad, i ništa se u njihovom životu novo nije dešavalo, znaš već na šta mislim. Tada su došli ovde da provedu godišnji odmor. Da se pošteno naodmaraju u miru i tišini, boraveći na svežem vazduhu i popravljajući kućicu i još koješta na imanju, onoliko koliko su, kao gradska deca, znali i umeli. Devet meseci kasnije ja sam došla na svet, i zato ovo mesto toliko volim. Ali kućici nije bilo spasa: srušena je nekoliko godina kasnije. Na njenom mestu izgrađena je nova, ova koja je takođe za svašta nešto kao stvorena.
Rekavši to namignula mu je, i upiljila mu se onda pravo u oči. Činilo mu se, koliko je mogao da se seti, da nikad takvu ozbiljnost nije video na njenom licu, niti toliko topline u očima istovremeno.
– Reci mi sad, da li ti se možda čini da smo nas dvoje danas na istoj onoj prelomnoj tačci u životu na kojoj su onda bili i moji roditelji? I da bi bilo pametno da primenimo njihovo iskustvo?
– Mislim, ljubavi! Stoposto si u pravu! – rekao je vidno uzbuđen Roberto, zatečen takvim pitanjem, pošta ga je Anamarija stavila takoreći pred svršen čin.
– A zašto onda nikad ne razgovaramo o tome? Zašto nam je sve drugo nekako važnije i preče od toga? Zašto smo toliko nemarni prema sebi?…
– Ne znam, mila, veruj mi. Eto, možda je sad prava prilika da se prepustimo jedno drugom i da nadoknadimo propušteno.
– Dobro, ako kažeš ono što i misliš.
– Mislim, ljubavi. Nego šta nego mislim.
Usledio je još jedan strastveni poljubac a onda je Anamarija ponovo uzela reč.
– I ti i ja smo za naše godine uradili već prilično toga, ali nas to nije učinilo baš previše srećnim, zar ne? Možda je kucnuo pravi čas da se posvetimo jedno drugom, a zanemarimo sve ostalo. Ja sam se već prilično zasitila televizije, i ne planiram da ostanem u redakciji dokumentarog programa, iako moje emisije, kao što znaš, imaju enormnu gledanost. Imam u vidu nešto pametnije, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom. Ti roman polako privodiš kraju, i mislim da si bio u pravu od početka. Iz onog što sam pročitala vidim da će to zbilja biti pravi bestseler. Zato mi se čini da je sad pravo vreme da poradimo znaš već na čemu… I zato sad hoću jasno i glasno da te čujem: reci mi šta ti misliš o tome? Ali najiskrenije!
Roberto je zasijao. Kao da je iz njega iščilila malopređašnja zbunjenost – i povikao iz sveg glasa da se prolomi gorama:
– Mislim da si u pravu, ljubavi! To mislim! I da nećeš morati da me kotrljaš niz padinu!
– O-b-e-ć-a-v-a-š?! – grunula je onda iz sve snage Anamarija.
– O-b-e-ć-a-v-a-m!!! – glasio je odgovor.
– Časna tinejdžerska?!
– Časna tinejdžerska!!!
Pošto ja pao dogovor, Roberto je, ozarena lica, obgrlio Anamariju obema rukama i podigao uvis koliko je god mogao. Ne ispuštajući je iz ruku, potom je oborio na sneg i ljubio, ljubio, ljubio, čitavih pola časa ako ne i više, sve dok oboje nisu ostali bez daha.
Ustali su zajapureni. I još uvek boreći se da dođu do vazduha i rumenih obraza, napraviše nekoliko zvezda u snegu svojim telima. Čini se, bezmalo sa dečijom naivnošću pokušavajući da ovekoveče ovaj trenutak sna koji su upriličili jedno drugom. Onda su, kao i mnogo puta do sad, sporazumevši se bez ijedne izgovorene reči, sinhronizovanim pokretima konačno stresli sneg sa sebe, spremajući se za polazak.
Sudeći po vatri u njihovim očima, iskreno se veseleći onome čemu su se upravo bili zavetovali. Malo dodatnog elana svakako neće biti na odmet, budući da i u povratku treba pregaziti nimalo naivnu relaciju.
Međutim, kada su se naši golupčići neki minut kasnije bili zaputili nazad, nizbrdo, ona, Anamarija, razmislivši dobro šta joj je činiti, ipak je, nasmejanih očiju, gurnula Roberta u sneg – nek se kotrlja dole do potoka kao grudvica. Za svaki slučaj. Da, kakav je tikvan, usput ne zaboravi na šta su se maločas zavetovali, pa obećanje ne bude ludom radovanje.