U islednom poigravanju reči, u rečenicama obojenim muzičkim leksemama, nastajao je ovaj roman dobrano natopljen naoblakom ravničarskog podneblja, a pomalo i vodnjikavim akvarelom koji lagano i posigurno blagom sumaglicom vešte rečitosti zavodi i pleni čitaoca. Započet testamentarnom enigmom, s nekako pripoznatim lajtmotivom u galaksiji već ispisanih knjiga zagonetno kroz roman odgonetnih ključića za tamo neke fioke. Elem, unuka Anabela u cvatu mladog zrenja, nasleđuje egzotičnu kvadraturu izmolovanog stana sa pomalo intarziranim stvarima i, usputno, u otključanim fiokama pisaćeg stola: starinski džepni sat, lulu, naliv pero, prsten u vidu delfina koji njuškom dodiruje svoj rep…i ono glavno – rukopis romana MOTO PERPETUO. Dakle, nasleđuje se, životna scenografija dede Teodora i njegovih romanesknih floskula u rukopisnoj ostavštini sa provejanim aksiomama o rečima, te blagim opažajima o smislu pisanja uopšte, što bi reklo prvo lice u romanu: Realnost je puka parodija snova.
Pisac, u ovom finom slučaju Vjećeslav Berar, lucidno je ostvario roman o romanu ili roman o razjašnjenju zatečenog i testamentarno zadatog romana iliti budućeg života mlade dame Anabele u pratnji keruše Skarlet. Anabela, glavno lice romana MOTO PERPETUO (deminutiv romana), stari Teodor u sivoj senci, i ovlaš provučeni likovi sfumato oslikani, razjašnjavaju se pletivom sna i jave u neuporedivom kontrastu ravničarske palanke, u ovom slučaju, Velike Kikinde i posve belkanto oslikane Venecije kojom je s davnom uživancijom špartao i vazda fino izbrijani Tomas Man.
Anabela s pravom opaža: Čudno je to kako se uvek divimo nečem nepoznatom, udaljenom. Valjda što nam je daleko od očiju, daleko od čula, pa to nadoknađujemo maštom.
Romanom zanimljivo provejava traktat o ambijentalnoj književnosti i zapisanim fikcijama, kako beleži Teodor: U sećanjima je lepo lepše, slatko slađe, ružno ružnije, strašno strašnije. Zbog toga čeznemo za minulim vremenima, željni smo umetnosti. Naravno, nisu mimoiđeni ni pisac, a ni čitalac: Dok je pisac ogledalo, čitalac je odraz inspiracije. Imajući u vidu da je svaki čitalac unikatan, pa stoga svako doživljava određeno delo na dugačiji način u odnosu na svoju ličnost u svim njenim aspektima, i to svaki put drugačije zavisno od trenutnog raspoloženja, koncentracije i inspiracije, dobijamo predstavu koliko je čarobna ta sprega inspiracije, pisca i čitaoca. Vidite jasno u ovom književnom bedekeru da se reči sjaje dok su nove, ali se lako i otrcaju kao đonovi cipela. Zadatak reči je da zabavi, i tu bi, evo, zastao u svojim opažajima o traktatu unutar ovog romanesknog štiva.
Venecija nudi i otvara razrešenje romana u romanu. Da, u Veneciji se osećaš kao lik davno napisanog i pomalo zagubljenog romana.
Sasvim ovlaš prisutan je i pisac kao narator, to bi bila ta treća likovna tačka u trouglu sa komentarom o smislu pisanja i idejama koje su, zaista, nestalne: Ispare za čas. Istope se kao šećer kanuo na vatru. Dok ih zapišete, pola je već nestalo, kao kad pijete vodu iz šake. Iscuri između prstiju. Rečju, ruka koja je ispisala ovo štivo vođena je lucidnim umom, ukoliko bude i u budućem vremenu radno posvećena tom i takvom stvaralačkom činu imaće vidnog životnog traga iza sebe i sopstvene senke.
http://vberar.wordpress.com/