Inače, moje nevolje sa mnom počele su nekako baš u vreme kada sam počeo da shvatam da svet odraslih nije isto što i svet odrastanja. Dakle, s razlogom.
Kao stariji adolescent, već uveliko u godinama kada je prirodno i logično da kao svaki iole razuman mlad čovek sam projektujem svoju budućnost, kao i da je već došlo vreme da počnem sam da brinem o sebi – umesto da osvetlam obraz, sve je pošlo naopako, ređao sam neuspeh za neuspehom (toliko ih je bilo da je bolje da ih ne nabrajam). I što je još grđe, za sve svoje padove krivio sam druge kao da čitav svet nije imao pametnija posla nego se samo bavio sa mnom, trudeći se iz petnih žila da mi napokosti zalupivši mi ispred nosa sva vrata prosperiteta. Gaseći tako u meni svaku nadu o boljoj i lepšoj budućnosti kakvu sam verovao da zaslužujem. Docnije, kada sam video kako drugi grabe kroz život a da, pri tom, ni za jotu nisu pametniji od mene, već samo uporniji i odlučniji, i daleko bezobrazniji i bezobzirniji, počeo sam da shvatam da stvari ipak stoje malko drugačije. Da je daleko od zdravog razuma čak i pomisliti da je ove svuda i na svakom mestu čekao crveni tepih pa im se moglo da idu uz kurac bezmalo svemu živom i za to još budu i nagrađeni, a da su se sve i zemaljske i nebeske sile pak iz nekog svog razloga navrzle na mene da mi zaprže čorbu. Odnosno, da ponešto zavisi i od mene, ali da u meni verovatno postoji neki kvar, neka zapušena dizna koju treba produvati i otpušiti, da bih s punim kapacitetom mogao da guram dalje kroz život, ka izvesno dostižnom poželjnijem sutra. Zato sam zaključio da je sudbonosni trenutak da poradim malo na sebi, čvrsto ubeđen da je moj ključni problem nesigurost, tako svojstvena introvertnim likovima, melanholicima i fantastima, u šta sam s puno razloga ubrajao i sebe. A što je možda dobro za manastir, ali ne i za život na beogradskom asfaltu. I tako je počeo moj neuspeli eksperiment, popravljanje samoga sebe, i to na krajnje neobičan način: kroz propuštanje šansi da budem popravljen.
Radio sam na sebi danonoćno, iz petnih žila trudeći se da treningom nadomestim sve ono što je evidentno manjkalo mojoj prirodi. Pokušavajući čak i nemoguće, da promenim i sopstveni metabolizam: od melanholika i fantaste da se preobrazim u entuzijastu i pregaoca. Onda sam vrebao prilike i šanse za dokazivanje nadajući da ću uzevši svoje novo, poželjnije obličje, izmiriti račune sa svojim ranijim neuspesima, ali kada god bi mi se ukazala zgodna prilika da zasijam i pokažem da nisam više ona vezana vreća koju svi ćuškaju, već naprotiv, da zavređujem uvažavanje i divljenje svog okruženja, ja bih se na otvorenoj sceni pokazao u svom najboljem izdanju panično demonstrirajući svu svoju nesposobnost i nespremnost da odgovorim zahtevu trenutka. Rečju, uprskao bih svaku priliku. Tako sam zbog brojnih šansi koje sam imao a koje sam propustio sve više uranjao u gustu tminu malodušnosti i depresije, u čijoj pokori sam više kinjio nego što sam popravljao i uzdizao samoga sebe, dok je život grabio dalje ne čekajući da se ja opasuljim. Ipak, pokazujući da nisam baš totalno beznadežan slučaj, nisam odustajao. Iz nekog krajička svoje samosvesti i dalje sam crpeo snagu da na različite načine pokušavam da dogradim i popravim sebe, spremajući se za veliko finale, za odlučujući meč.
Bezmalo poput manijaka, svakodnevno sam ukrštao bokserske rukavice sa samim sobom da bi stari ja umlatio novog mene i obratno, i uvek bi neko završio na patosu, i – pogađate – to bih po pravilu bio ja. Kako bi drugačije i moglo biti? Nije nimalo jednostavno u poodmaklim adolescentskim godinama, kada svi od tebe očekuju najviše, kada se tvoji vršnjaci već uveliko etablirani u sportskoj, umetničkoj ili poslovnoj konjukturi, kada ti se njihove prepoznatljive fizionomije plaze iz najnovijih i najblistavijih limuzina, u društvu trofejnih ribetina ili sa naslovnih stranica žurnala i magazina, kada primetiš dakle da su i najveći šupci iz tvoje generacije osvetlali obraz svojim bližnjima – videti u sebi luzera i nesposobnjakovića! I da li je normalno ostati imun na sve to? Jeste, ako nemaš dušu. I kako onda da ne sručiš sebi u lice sve najgore i najcrnje, a što jamačno zaslužuješ? Da ne kažeš samogme sebi: Glupsone, zašto se nisi snašao?! Šta si mislio, čemu si se nadao?! Godine prolaze, a još se nisi opametio?! Kad će već jednom da ti dođe iz dupeta u glavu?!… I kako takve stvari da pljuneš sebi u lice a da, pri tom, ne završiš na patosu, odnosno sa flašom u ruci? Jako teško – za mene teško, da ne kažem nikako. Kad alkohol nasedne na malodušnost i melanholiju, onda tu nema spasa, onda piši propalo. I tako je sve počelo. Tako sam se uortačio s tim usudom koji me je totalno razorio, s tom paklenom boljkom od koje umalo nisam stradao, i, ako ćemo pravo, od koje se još uvek nisam potpuno izlečio.
Sorry, ali kako drugačije da promeniš i popraviš sebe, a da to bude neprimetno i bezbolno? Reći ću ti: Nikako! Kako drugačije da uđeš u svet odraslih u kojem te niko ne očekuje sa dobrodošlicom, ako jednom zazvagda ne ostaviš iza sebe svet odrastanja? Takođe nikako. Zato pamet u glavu, dosta je bilo zajebancije. Jer, kada jednom zakoračiš među odrasle, u svakom trenutku svog života moraš biti na visini zadatka. Nema više gledanja kroz prste. Tu ima mesta samo za prispitivanje – da li si mogao bolje? U svetu odraslih niko ne čaka da se your majesty smilostivi da uradi ono što u datom trenutku MORA da uradi. Jednostavno: uradićeš ono što MORAŠ da uradiš, ma koliko to bolelo, ma koliko to koštalo, ma kavu žrtvu tražilo, i ma koliko ti bilo neprijatno to što MORAŠ da uradiš! Ne može se biti veliki, dostojan i odrastao, ali na trenutak, ili na parče, pa malo jesi, pa malo nisi, pa sad hoću, pa sad baš i ne bi, malo hoćeš da kakiš, pa malo nećeš da kakiš. Ili kakiš, ili ne kakiš! Ili jesi, ili nisi! Ili ćeš uraditi to što u datom trenutku MORAŠ da uradiš, ili ćeš ostati popišan na kužnom mestu u vasioni, kao neuspeli eksperiment, kao pitoreskni pokušaj zavaravanja drugih kroz zavaravanje samoga sebe, ili, tačnije rečeno, kao pokušaj zaseravanja drugih kroz zaseravanje samoga sebe. Kao popišani cvet u bespuću istorije. Kao vezana vreća koju svi ćuškaju bez trunčice samilosti, koja niti može da se odbrani niti može da se skloni sa vatrometine. To je tvoj izbor. I šta bi ti onda, vezana vrećo? Da promeniš svet odraslih, ili, još bolje, da malo sačekaš da ga neko drugi promeni, ili još malo bolje, da sačekaš da se promeni sam od sebe?! Ništa od tog posla, vezana vrećo. Dosta je bilo zaseravanja. Ni sebe ni život ne vredi popravljati: životom treba upravljati! Zato, zaboravi prošlost, i napred – u slavu!
Nebrojeno puta sam to rekao sebi, ne bi li se ovo moje neposlušno i indolentno JA jednom zasvagda dozvalo pameti. Ali tek kada sam upoznao nju, moju bistrooku, bio sam sto-posto siguran da je sazreo pravi trenutak za to. Zapravo, tek kada je moj pogled u budućnost počelo da obasjava biserno svetlucanje Teodorinuh očiju, i ja postao svestan da je u moj život ušao tajfun u ljupkom ženskom obličju, kadar da počistiti svu plesan iz moje neurotične nutrine, shvatio sam da takvu priliku ne smem prokockati. Zato sam taj izazov prihvatio s krajnjom ozbiljnošću. Znao sam da to konačno može da mi uspe: kada smo nas dvoje, kao ucelovljeni, postali jedno, da će sve biti drugačije. Da mora biti. Zato, zbogom vezana vrećo! govorio sam. Jer, tog dana, kad smo se Teodora i ja upoznali, prepoznali i sjedinili, te noći na uzburkanoj peskovitoj plaži pod zvezdama i palmama, shvatio sam da sam srećković. Shvatio sam da sam dobio mnogo više nego što zaslužujem. I da zato MORAM ići napred, putem koji život traži od mene, u slavu ljubavi.
I… tako je i bilo. Neko vreme bar; sve dok me vrag ponovo nije uzeo pod svoje. Kao preporođen blistao sam i grabio napred, iz sve snage, i ko zna gde bi mi bio kraj da opet nije počelo da mi izmiče tlo pod nogama. Podmuklo, gotovo osvetnički što sam je bio napustio, uvlačila mi se pod kožu ona ista stara pakosnica, nesigurnost, s početka bez ikakvih naznaka, neprimetno, ali, iz dana u dan, kako je okršaj sa stvarnošću oličen u scilama i haridbama svakdnevne borbe za preživljavanje, bio žešći, krunilo se moje samopuzdanje sve dok se nije potpuno srozalo u baruštinu – i onda zna se: opet Jovo nanovo. Opet bih se uhvato za flajku. Pa me to, eto, umalo nije glave koštalo. I zato sad, zbog tereta koji nosim na duši, umirem na rate svakodnevno.
(Odlomak iz romana „U cvetu krina“)