Izdavač – BEOKNJIGA, BEOGRAD – 2012.
AUTOR PRIKAZA: Živko Ivković
Uvod u ovo Vukašinovićevo književno ostvarenje ni u kom slučaju nije nagoveštavao seksualnoerotski autobiografski roman jer nema takvih koji će biti oduševljeni slikom bolnice, operacionim salama i posteriori. I sasvim sigurno ovde se nameće ona najpozitivnija od svih osobina autorovih, iskrenost je ta, a koja je u ovom slučaju izrazito ubojito oružje. Priču sam brzo, vrlo brzo upio upravo iz razloga poistovećivanja sa odrastanjem autorovim (ili barem jednim dobrim delom) a koje se provlači kroz knjigu. Odrastanje u duhu JUGOSLOVENSTVA okruženju plavih i SMB-uniformi uz ringišpile i muziku sa razglasa ( koji je donosio rani rokenrol i italijanske kancone) u glavnoj ulici te krišom odgledane prve bioskopske predstave ( uglavnom vesterne sa obaveznim žurnalima) ili u prevodu onom izvornom, povratak je to u smiraj pedesetih i start šezdesetih. Ono što živi u mašti svakog muškaraca (seksualne fantazije) Vukašinović je smelo pretočio u pisanu reč a to da je u pitanju nesvakidašnji erotski autobiografski roman stoji ! Bez ikakbvog ustezanja minimiziranja i pribegavanja inim izrazima autor je , ovde predstavio ne samo sebe nego i poratne tin generacije . Gotovo istovetnim jezikom (možda za oktavu niže ) piše jedino Šapčanin Ivan Glišić (Pozitvno ludilo i dr.). Bez dlake na jeziku (i da li) ali zato sa dlakom na dlanu Vukašinović gotovo u dahu ispisuje svoje tinejdžersko življenje! Lično, uvek sam na rokenrol tragu te sam s tim u vezi prednost dao delovima knjige kroz koje se provlači start sarajevske pop scene i Vukašinovićev udeo u toj a koji je zbilja impresivan i fascinantan. Tako beležim i prvi ozbiljniji bubnjarski nastup Vukašinovića na ostrvu Cres te grupu Plavi dijamanti čiji je član kao i Eduard Edo Bogeljić na solo gitari. Vežbali su u prostoru KUD-a Vaso Miskin Crni da bi potom nastupili na Drugoj sarajevskoj gitarijadi 1963. i zavredeli drugo mesto. Po Vukašinoviću se potom rađa i nj. drugi sastav Čičci u kom su pored njega svirali i Mahmut Paša Ferovć solo gitaru, Zoran Zoka Redžić bas gitaru, zatim Dragan Gagi Danilović ritam gitaru a nešto docnije u grupi je i Ranko Rihtman za klavijaturama. Ima ovde reči i o grupama Lutalice i Pauci. U potonjoj je i Davorin Popović Pimpek. Iz ih grupa nastaju Indeksi a što je jedna vrlo zanimljiva priča. Tu su i Vokinsi (sa Čobijem), Kodeksi (sa Bebekom), te Beštije (sa Bregom) koje Vukašinovć prvi put sluša na Kovačima (deo Sarajeva). Izdvajaju se i dva, tada najposeećenija prostora gde su se održavale koncert – igranke Fis Dom i Slobodan Princip Seljo – Sloga!
Knjiga se ne preporučuje mlađima od šesnaest godina, mada se današnje tin generacije i nisu posebno pretrgle kad je čitanje u pisanju. Smišljena ili ne, tek zatupljenost je karakteristika klinaca nadolazećih uz zadovoljno trljanje ruku odgovornih!
Pa ako i izumemo Vukašinovićeve seksualna maštanja i stvarno doživljeno iz domena tog , ono što je privuklo moju pažnju su svakako iz nj. ugla prisećanja tih prvih svirki .Tako su na već pomenutoj Drugoj gitarijadi u FIS-u izveli Dobre vibracije grupe Bič Bojs zavredevši drugo mesto jer je prvo bilo rezervisano za Indekse. I rečju tako stižemo do Doma mladih u Skenderiji čije je otvaranje potrajalo ceo mesec. Uz nastupe tada aktuelnih sarajevskih rokenrol grupa od kojih Vukašinović izdvaja Kodekse (Željko Bebek ritam gitara i vokal, Edo Bogeljić solo gitara, Goran Bregović bas gitara i Paganoto Lučijano za bubnjevima), zatim su tu i Ambasadori (Zdravko Čolić, Slobodan Vujović, Perica Stojanović…) da bi, na koncu, stigli i do nj. famozne grupe Čičci! Ima ovde reči i o maratonskom non-stop nastupu grupe Čičci u trajanju od 26 h uz neizbežnu konstataciju da je u toj postavi zaduženje bubnjara imao sam Vukašinović. Taj rekord su oborili niški Daltoni 28.-časovnom svirkom u svojoj Sokolani sa 07/08 mart 1970. godine. Ali su i taj rekod oborili Kodeksi! Ima i nedoumica jer Vukašinovićeva i Dujmovićeva (U inat godinama) svedočenja nisu usaglašena da se tako izrazim, ne podudaraju se u delu dovodjenja grupa vezano za odredjeni prostor u gradu , a što i ne iznenadjuje obzirom na činjenicu da se sve dogodilo gotovo pre pola veka: Tonuvši sve dublje i dublje u knjigu , izuzev raznoraznih ženskih imena koja se ovde provlače (i presvlače) i slike svih tih seksualnih orgija se nekako ponavljaju, gubila se tu draž sa početka knjige jer kako bi rekli, grom nikada ne udara dva puta! Iz tog druženja sa starijima i logičnog sleda okolnosti proizilazi Vukašinovićevo prerano sazrevanje uz koje ide i odredjena reputacija otrovnog ženskaroša i vrsnog bubnjara.
Potkraj knjige se provlače i prve naznake ozbiljnijeg onog Vukašinovća, vezano za život i prohujalo mu uz opasku da sve to ne bi proživeo (i preživeo) da komunisti nisu vladali! Sva je sreća te se ispostavlja famozna Vera i ta nj. filozofska faza!
Za kraj tu je i verovatno i najpoznatija postava grupe Kodeksi (Mića, Brega, Zoka, Željko i Edo) kao i nj. italijanska avantura. Novi prilozi za Yu rock history su tu, treba ih bespogovorni iskoristiti. To šta nas čeka u drugom delu ove stvarno spektakularne knjige ne znamo i nećemo ukapirati ukoliko ne pročitamo knjigu prvu!