Na brzinu sam obrisala suze kad sam začula majčine korake dok se stepenicama približavala mojoj sobi. Odgovorila sam joj, pre nego što je ušla, da ću brzo sići na ručak, zato je samo provirila dok sam bila okrenuta prozoru pa nije primetila suze na mom licu. Još dobrih pet minuta nisam znala kako da obuzdam plač. Zabrinuto sam posmatrala svoj lik u ogledalu, ne mogavši da se priviknem na nov izgled. Uostalom, nemam razloga nikoga da krivim. Sama sam odlučila da se ošišam. Ostala mi je navika još od tinejdžerskih dana da kosu koju sam pustila do struka vezujem u pletenicu. Tome me je naučila baka dok me je čuvala svakoga dana kad su roditelji odlazili na posao. Rano je ostala udovica, pa je valjda nalazila utehu u tome što me je svakodnevno čuvala i posvećivala mi bezgraničnu pažnju. Kasnije sam se naučila da kosu vezujem sama, pa mi je to preraslo u stereotipno ponašanje i u rutinu. Morala sam nešto da promenim u svom životu. Ali zar baš danas…?!
Mama je spremila gibanicu i ispekla kolače od finog testa pa smo posle doručka otišli na groblje da obeležimo godišnjicu bakine smrti. Nisam se uopšte uzbudila kad sam ugledala slike na nadgrobnom spomeniku. Godinama sam dolazila da dedi palim sveću, tako da mi ni leleci oko drugih spomenika nisu smetali. Uzbudila sa se tek kad su plamenovi sveća počeli da lelujaju na vetru. Nisam mogla da se pomirim sa tim da moram da upalim dve sveće, jednu do druge, ali sam ipak to učinila. Morala sam. Toliko su zaslužili. Trudila sam se da ne zaplačem da ne bih sekirala roditelje. Rekla sam sebi da moram izdržati dok sveće ne izgore.
Posle toga sam otišla do frizerskog salona i skratila kosu na dužinu koja mi je u simetričnim lukovima uokvirila lice. Po dolasku kući, odmah sam otrčala u sobu, tako da niko nije zapazio ni novi izgled ni uzavrela osećanja.
Sišla sam u trpezariju i za prepunim stolom, sa kojeg su mamili raznorazni mirisi, najpre primetila sveže pečenu kiflu u obliku pletenice. Nisam mogla da obuzdam suze, zbog čega su se svi ukućani sjatili oko mene, ne znajući kako da me uteše. Niko nije slutio da moje srce, koje je u odmerenim jecajima podrhtavalo, ne može da odagna žal za bakom.
