Stevan Šarčević: NEOBIČNI DOGAĐAJI U GRADIŠTANSKOM SAMOSTANU

Povukavši savršeni luk slova C u prepisu „Nauka krstjanskog“, fra Pavle otre znoj sa obrijanog temena. Od dima luči i naprezanja oči su mu postale bolne i nesigurne, pa ustade, priteže habit dvostruko obmotanim konopcem, te laganim korakom napusti skriptarnicu. Nezadovoljno pomisli kako neplanirano mirovanje nikako ne odgovara strogim pravilima reda kojem je pripadao. Vezivanje konopca oko mešine bio je sve teži poduhvat i uskoro više neće moći dvostruko da ga opaše. Previše se prepustio uživanju u krkanlucima. Samostanske zidine nisu bile prirodno okruženje male braće.
Zaputio se teskobnim lagumima samostana u Gradišci razmišljajući kako se Sveti Franjo nije dao zatvarati u samostanske zidine, niti je prihvatao pravila svetog Benedikta i svetog Augustina. Pa opet, strogi raspis fra Bentia Đenoveza da se otvore arhive i sve što je od vrednosti pošalje u Rim, nije ostavljao redovnicima mnogo izbora.
Ciglom lučno zasvođeni podrumski hodnici bili su mnogo stariji od samog samostana, potičući navodno još iz vremena Tvrtka Kotromanića. Na zidovima je tek svaka treća zublja pucketavo gorela, čineći hodnike senovitim i tajanstvenim. Fra Pavle se nerado spuštao u lagume. Sam Gospodin je objavio put putujućih propovednika i fra Pavle je radije hodio šumskim stazama no zatvorenim prostorima.
Lagani šum iz nekog od sporednih hodnika ga je podsetio da bi trebalo postaviti nešto otrovane hrane po hodnicima. Pacovi koje bi povremeno viđao bili su ogromni. Škripanje koje je trenutak kasnije doprlo iz istog pravca bilo je mnogo čudnije.
Fra Pavle neodlučno zastade, osmotri prostor iza sebe, pa dohvati zublju sa zida i vrati se nekoliko koraka do raskršća hodnika. Naprezao je pogled, ali ni sa leva ni sa desna nije primećivao ništa neobično. Taman što se primirio, odjeknu tresak iz tame. Nije bilo sumnje, dopirao je iz hodnika sa leve strane. Srce stade mahnito da mu udara i ustuknu par koraka.
S mišlju da neobične zvuke smesta prijavi gvardijanu, žurno krenu ka stepeništu, pa se naglo zaustavi. Šta da prijavi? Ionako ga je pratio glas da je nepouzdan u svemu, izuzev u prepisivanju, a Ante bi jedva dočekao prvu grešku kako bi ga javno izvrgao ruglu. S druge strane, mogla je to biti i neka neslana šala njegove sabraće. Često se žalio i prigovarao kako mu nedostaje raznolikost života putujućeg propovednika.
Odluči da ispita čudne zvuke. Možda to pacovi mahnitaju. Lagano se zaputi natrag, pa skrenu. Hodnik je bio neosvetljen i jedini nesigurni izvor svetlosti bila je zublja koju je u drhtavoj ruci isturio daleko ispred sebe. Bilo je očito da se taj deo laguma odavno ne koristi. Paučina mu se hvatala po licu i odeći, a lagani koraci su se duboko zarivali u prašinu.
Prošao je još jedno raskršće hodnika i još neko vreme tumarao kroz tamu, pa kad se pojaviše novi hodnici. Zastao je, uplašen da će se izgubiti. Okrete se i lagano krete natrag. Pogled mu, međutim, privuče neobičan prizor. Stomak mu se zgrči. Bio je siguran da se natpis tren ranije nije tu nalazio! Približio se zidu i pogledom obuhvatio slova: „Ovaj svet je samo san Demona“. Pre no što je stigao da razmisli o smislu pročitanog, nagli pokret otpozadi ga trže. Prekasno! Nečije ruke ga dograbiše, pa ga nešto tresnu i fra Pavle izgubi svest.

***

Četvorica fratara, osvetljeni oskudnim svetlom luče, sedeli su za gvardijanovim stolom, napeto zureći jedan u drugog.
– Morali bismo to da prijavimo vlastima – izgovori tiho fra Stipe.
– Kojim vlastima? Turcima? Jedva će dočekati opravdanje da isele samostan – gvardijan odseče.
– Ako ne njima, u Rim svakako – uzdahnuvši uzvrati fra Stipe.
– Da. To ćemo uraditi, ali njihov predstavnik neće stići nedeljama, možda mesecima. Pre toga bi bilo pametno proveriti kako se to dogodilo – potvrdi Gvardijan.
– U to vreme kapije su bile zatvorene. Ko god da je to učinio bio je odavde – reče fra Grgo.
– Paa… To baš i nije prijatna vest – procedi fra Stipe.
– Što zurite u mene?! Debeli me je nervirao, tačno, ali ne mislite valjda da bih mu otvorio burag, naterao ga da piše, pa ga potom zadavio njegovim sopstvenim crevima?! – nervozno se brecnu fra Ante.
– Ovo je zaista ispisao sopstvenom krvlju? – pogledi prisutnih padoše na pergament položen na sto pred njima i još jednom im pogledi preleteše preko Pavlovog krasnopisa:

Nam peccator ego sum
Signaculum ors, signaculum manus et signaculum sinus
Idola idolis parte mali,
ligneam crucem turpe.
Maria autem peccatorem.

– Nema sumnje. Druge krvi u okolini nije bilo – odvrati gvardijan.
– Šta znače te reči? – začuđeno će fra Grgo.
– Pavle je bio najbolji poznavalac latinskog. Niko od nas ne zna mnogo više od uobičajenih fraza. Bez sumnje se pominju greh, krst, ikone, pečat i devica Marija. Više od toga nismo razaznali.
– Pa kakvi smo mi to redovnici? Niko ništa ne zna – promrmlja fra Ante.
– Nisi li ti Ante previše nervozan za nekog ko ništa ne zna? – obrati mu se fra Stipe.
– Šta hoćeš time da kažeš? Reci otvoreno! – prostreli ga pogledom fra Ante.
– Smirite se. Ovo nas nikud neće odvesti. Obrazovani su izbegli pred Turskom najezdom. Otvorimo četvoro očiju i pokušajmo da otkrijemo ko je ubica. Okupimo braću, možda neko ipak ume ovo da rastumači – gvardijan svetački podiže ruku.
– Podzemlje je neispitano. Možda postoji neki prolaz kojim se ubica ušunjao – nagađao je fra Stipe.
– Možda. Neka nam ispitivanje podruma bude prvi zadatak. Okupite u zoru braću na ulazu u lagume – zaključi gvardijan.

***

Iste noći bunovna lica fratara pojaviše se na prozorima samostanskog zdanja. Tek probuđeni neuobičajenom svetlošću, pucketanjem i stenjanjem što je dopiralo iz dvorišta, užasnutim pogledima obuhvatiše scenu posred zasada kupusa.
Privezana za čempres (drevnu ostavštinu fra Bernardina Splićanina, ponos male braće) beše obnažena ljudska prilika. Oko nje uzdizala se gomila granja u plamenu. Po položaju i ograničenim pokretima čoveka lancem pričvršćenog uz stablo, bilo je očito da tek dolazi svesti. Najednom, čovek stade da zapomaže. Lelek je ubrzo prešao u kričanje, jer visoki plameni jezici stadoše da mu ližu bokove.
Braća se sjuriše u dvorište, no tek probuđeni i prestravljeni, više su jurcali naokolo nego što su bili od neke koristi pri pokušajima da obuzdaju pakleni oganj koji je uveliko proždirao žrtvu. Zalud su virili u bunar, vedro beše odbačeno, a lancem kojim se izvlačilo beše privezana žrtva. Dok su se setili da odmaknu usplamteli ogrev, otključaju ostavu i donesu poljodelski alat, kričanje je već utihnulo. Tek posle nekog vremena razvukoše žar, upropašćujući kupus, no telo je već postalo nepokretna gomila crnila, prošarana strašnim plikovima i vatrom. Vreli lanac nisu nikako uspevali da otkače, pa najzad, zaključivši da je čovek mrtav, ostaviše ga tako.
– Braćo! Ovo… Ovo… Ovo je bio neko od nas! – začu se iz gomile i svi pogledi padoše na uredno složeni habit podalje od lomače. Gvardijan priđe, saže se, pa podiže svitak položen na odeću. Ne obraćajući pažnju na uznemirene glasove, razmotao je pergament i stao naglas da sriče:
– Memento Cyprianus et Marina. Setite se Ciprijana i Marina – prevede odmah sa latinskog.
– Ciprijan i Marin? Prvi franjevci pristigli u Bosnu? – začu se među okupljenima.
– Najverovatnije. Ne vidim nijedno drugo objašnjenje – odgovori gvardijan.
– Ali… Ali… Odeća je tako uredno složena… Je li moguće…
– Ne znamo, i nikada nećemo saznati. Skinite ga odande i proverite ko nedostaje – naredi gvardijan.

Sat kasnije bilo je jasno da je nastradao brat Jure. Fratri se nemirnih duša vratiše u ćelije čekajući zoru.

***

Sledeće jutro okupljena braća su se meškoljila pred vratima podruma. Dvadeset i tri fratra pažljivo saslušaše gvardijana koji je naglas pročitao zapis fra Pavla na latinskom. Iščitavši reči, gvardijan upitno prelete pogledom po okupljenima. Najzad se oglasi suvonjavi brat Ignjat, nedavno pristigao u zajednicu iz Dubrovnika.
– Ja vam mogu prevesti napisano – Svi ga radoznalo pogledaše. Novajlija u samostanskom bratstvu, crnomanjast i ćutljiv, fra Ignjat se, sve do tog trenutka, ničim nije isticao.
– Pa učini to, molim te – obrati mu se gvardijan. Brat Ignjat se nakašlja, pa oprezno poče:
– Stvar je osetljive prirode. Jeste li ikada čuli za izraz tria signacula maniheja? – pažljivo je odmeravao redovnike izgovarajući to.
– Nepoznato nam je – odgovori gvardijan.
– Osnovna načela bogumila, odnosno njihovih starešina, djedova Crkve bosanske. Signaculum ors znači da se ne sme nikada reći laž. Signaculum manus znači da se ne sme ubiti čovek niti ijedan živi stvor, izuzev zmije. Signaculum sinus, znači potpuno odricanje opštenja sa ženom – Fra Ignjat zaćuta.
– Bogumili? Kakve veze oni imaju sa nama? – začu se iz zbunjenog skupa.
– Ovaj… Ja sam neko vreme noćas proveo u skriptarnici i otkrio sam neke stvari… – oglasi se tiho brat Josip.
– Kakve stvari? – iznenađeno će gvardijan, okrećući glavu ka njemu.
– Marin i Ciprijan su ovamo stigli iz Provincie Sclavoniae kao inkvizitori jeretičkog učenja krstjana Crkve bosanske i to po naređenju pape Nikole IV. Sve do sad mi to nije mnogo značilo, ali…
– Osveta inkvizitorima? Misliš da bogumili još uvek imaju sledbenike? – začudi se brat Ignjat.
– Moguće. Ako postoje, imaju motiv za osvetu. Međutim, ovo otkriće je razlog više da istražimo podzemlje samostana – zaključi gvardijan, a brat Josip dodade:
– Temelji potiču iz vremena kada su među najuticajnijima u ovim krajevima bili djedovi Crkve bosanske.
Potom se razmileše po podrumu samostana. Celo prepodne tumarali su memljivim podzemljem i kad se najzad okupiše pred ulazom, zaključiše da niko nije otkrio nikakav prolaz, niti trag ičijeg prolaska preko drevnih, prašinom prekrivenih hodnika. Pomisao na tajanstvene jeretike i dalje ih je mučila.
– U stvari, bogumili su imali načela slična maloj braći. Naš život se odvija u jednostavnosti, radosti i ljubavi prema Bogu, ljudima i prirodi. Svi imamo zajedničko pravilo, jednaku odeću i zajedničku molitvu. Starešine su sluge drugoj braći. Uostalom, franjevačko siromaštvo je u središtu svih nesuglasica i reformi u franjevačkom redu. Bogumili su bili takođe jednostavno odeveni, obično u crno. Zabranjeno je bilo sticanje bogatstva, ali su bili izvanredno marljivi kao rukotvorci. Znatan deo svoje zarade davali su u svrhu verske opštine. Među njima nije bilo bogatih ljudi – izdeklamova brat Josip.
– A gde nam je brat Stipe? – oglasi se omaleni fra Antun. Svi se stadoše osvrtati, ali niko nije imao predstavu gde bi fratar mogao biti.
– Nije li brat Stipe ljubitelj vina? Da nije kojim slučajem iskoristio potragu, pa se malo dublje zagledao u bure? – podsmešljivo će fra Ante. Fra Grgo ga prostreli pogledom.
– Poštedi nas svoje pakosti, brate. Pre će biti da je zaostao po hodnicima – prekorno reče.
– Pa kad si tako siguran, zašto ne proveriš u vinariji? – nasmeja se fra Anto.
– Tako ću i učiniti! – odbrusi fra Grgo i odsečno krenu niz hodnik. Kao po komandi svi se fratri zaputiše za njim i kao pačići, jedan za drugim, zatabanaše ka vinariji. Kad stigoše, fra Grgo odškrinu vrata, pa zazva Gospoda.
Fra Stipe je bio tamo. Bilo je teško odrediti koliko je vina završilo u njemu, ali po njemu ga je bilo i previše. Čep je iz bureta bio izvađen i mlaz se rasprskavao preko razbijene lobanje. Drveni krst kojim je umlaćen beše grubo otkinut sa zida i počivao je popreko opruženog tela. Gvardijan odgurnu zabezeknutog brata Grgu i odsečnim koracima priđe novoj žrtvi. Sagnuo se, pažljivo osmotrio prizor i tiho prozborio:
– Mrtav je, ali… Na krstu je nešto urezano. Prinesite ovamo malo svetla – žamor prostruji kroz okupljene, pa jedan od braće priđe sa zubljom i nadnese je nad Stipin leš. Zureći u krst, gvardijan stade sricati:
– Ako bi neko drvetom ubio carevog sina, da li bi to drvo caru bilo milo – potom zaćuta, pa nastade tajac. Najzad se neko od braće oglasi:
– Šta bi to, za ime Svevišnjeg, trebalo da znači? – Tišina postade još teža.
– Kako je Ante znao gde ćemo pronaći Stipu? – fra Grgin glas poput noža proseče tišinu.
– Đubre pokvareno! – baci se fra Ante na brata Grgu. Silina sudara obojicu ih odbaci među ogromnu burad i ostali fratri ih više nisu videli, ali su čuli žestoko komešanje, zvuk udaraca i psovke zajapurenih protivnika. Najednom se začu čudno krckanje u zidovima, pa resko škripanje. Fratri ustuknuše prema vratima zaboravljajući na okršaj, a zid se na jednom mestu stade rastvarati. Buka zbuni i onu dvojicu zavađenih, pa ispuzaše na otvoreno i zinuše u novotvoreni hodnik sa severne strane. Povrativši hrabrost i ostali se, s gvardijanom na čelu, vratiše u vinariju i primakoše hodniku, sumnjičavo zureći u zjapeću tamu.
– Eto odakle je došao ubica! – začu se iz gomile.
– Kako ste ovo otvorili? – obrati se gvardijan umirenim protivnicima.
– Ne znam. Nešto smo valjda pritisnuli – promuca brat Grgo.
– Hoćemo li istražiti kuda vodi? – upita fra Josip.
– Možda to ne bi bilo pametno. Ko zna kakvi užasi tamo leže – mračno izgovori brat Ignjat.
– Ne znamo kuda vodi ovaj hodnik, a možda i ne treba da znamo. Nećemo se izlagati opasnosti. Donesite cigala i zidarski alat. Jednom za svagda ćemo zazidati ova vrata i otkloniti opasnost – odluči najzad gvardijan.

***

Prolaz beše zazidan i te noći nad samostanom se nadvio mir. Svi usnuše, no tik iza ponoći tiho se otvoriše vrata na gvardijanovoj ćeliji. Tamna prilika nečujno stade prilaziti njegovoj postelji, a oskudna mesečina bljesnu na oštrici u njegovoj ruci. Ruka se uzdiže i tri puta se bodež zari u obris gvardijanovog tela. Tek što je to obavio, na uljeza pade teško ćebe. Potom se na njega obrušiše tri mračne prilike udarajući po njemu močugama i obavijajući mu telo konopcem.

***

Tek ujutro redovnici se okupiše oko umotanog uljeza, više no izvesno osobe odgovorne za trodnevne užasne događaje. Preteće mrmljanje ispuni prostoriju, ali utihnu kad gvardijan podiže ruku.
– Molim vas… Ne želim nikakve osvetničke akcije. Ubicu ćemo izručiti vlastima i time završiti ovo poglavlje našeg života – žamor proprati njegove reči, ali on nastavi ne obraćajući pažnju.
– Od samog početka sumnjao sam da je u pitanju neko od nas. Tek juče, u podrumu, naslutio sam ko je u pitanju. Braćo, otkrijte mu lice – obrati se braći Grgi i Anti koji su se nadneli nad uhapšenikom čvrsto stežući močuge. Grgo se naže i grubo strže ćebe izvlačeći ga ispod konopaca stegnutih oko zgrčene prilike na patosu.
– Brat Ignjat! – prostruja kroz okupljene.
– Da, baš kao što sam i sumnjao. Nedavno pristigao, izvanredan poznavalac latinskog i istorije bogumila. Posebno je postao sumnjiv kad se suprotstavio istraživanju tajnog prolaza. Slučaj sam još noćas prijavio sandžak begu – izgovorivši to, okrete se fra Ignjatu.
– Imaš li šta da kažeš? Zoveš li se zaista Ignjat i zbog čega si naradio sve to zlo? – Ignjat podiže na njega smrknut pogled.
– Što bih ja morao da odgovaram naslednicima inkvizitora i zločinaca? I ovako i onako me čeka smrt u mukama.
– Dakle ipak si u vezi sa jereticima – zaključi gvardijan. Uto se kroz okupljene redovnike u prostoriju probiše dvojica azapa, dohvatiše i podigoše svezanog Ignjata, pa ga izvedoše napolje. Među okupljenima nastade tajac.

***

Tri dana po jezivim događajima u samostan pristigoše trojica redovnika i zatražiše prijem kod starešine. Gvardijan ih smesta primi. Predvodnik beše pričljivi pripadnik franjevačkog reda i u tren oka je ispripovedao sve dogodovštine sa puta od Dubrovnika do Gradiške. Gvardijana pri pogledu na ukočeni stav njegovih smrknutih saputnika prože jeza, no neprestano brbljanje brata Jeremije, kako se razgovorljivi pridošlica zvao, nije mu dozvolilo da pažljivije prouči njegove družbenike. Potom se fra Jeremija naglo uozbilji i pruži mu zapečaćeni svitak, overen dubrovačkim službenim pečatom.
– U stvari, ovamo sam stigao po zapovesti samog Crnoga Pape i to po jednoj vrlo poverljivoj stvari. Obavešteni smo da je u vaš samostan upućen turski poverenik, sa zadatkom da se samostan dovede na loš glas i to pod maskom dubrovačkog pripadnika našeg reda – ozbilno reče, pa pokaza na svoje saputnike:
– Braća Ignacije i Legat, moji družbenici iz reda Isusovaca, zaduženi su da ga tajno sprovedu u Rim. Nadam se da ćete nam vi i samostanska braća pružiti svu potrebnu pomoć u izvršenju naše misije.
– Kako?… Šta? – Uspravi se naglo gvardijan, na uspevajući da složi ijednu razumljivu misao.
– Predstavlja se kao fra Ignjat i poseduje isprave samostana Male Braće u Dubrovniku. Smatramo da su se Turci isprava dokopali nakon velike trešnje i požara u samostanu, kada su mnogi fratri nestali. Naši doušnici smatraju da se radi o zloglasnom krvniku i preporučujem da njegovo stavljanje pod nadzor prepustite braći jezuitima. Oni su mnogo iskusniji od nas u sličnim poduhvatima.
– Turski špijun? Brat Ignjat? – promuca gvardijan.
– Da, i ne samo špijun, već i ozloglašeni nasilnik. To je obaveštenje van ikakve sumnje – odvrati mirno brat Jeremija.
– U stvari… Već smo otkrili njegova zlodela i onemogućili ga pre nekoliko dana… – uzdahnu gvardijan.
– Odlično! To će nam uveliko olakšati misiju – ozareno odvrati dubrovački poslanik.
– Bojim se da neće. Naime, predali smo ga turskim vlastima – spustivši pogled objasni gvardijan.
– Za ime svevišnjeg! Zašto ste to uradili?! – uzviknu brat Jeremija, skočivši sa stolice.

***

Pet dana kasnije, crnomanjast i ćutljiv, tek pristigli redovnik, posmatrao je starešinu franjevačkog samostana crkve Uznesenja Blažene Djevice Marije u Gornjem Olovu, dok je ovaj pažljivo proučavao njegove hartije.
– Pa, dobrodošao u našu malu zajednicu, brate. Nadam se da ćeš se ugodno osećati – reče najzad.
– Siguran sam da hoću, hvala – nasmeši se pridošlica.
– Brat Josip će te smestiti, a potom se možeš posvetiti svojim zadacima – otpusti ga starešina.
– Biću im potpuno predan, možete biti mirni – odgovori brat Ignjat, pa napusti ćeliju.