Marina Čović: Mitke

Ulaznica 2014 – nagrađeni rad (proza)

Rekao sam: „Mama, znaš li što se dogodilo?“
Rekla je: „Omojbože.“ I zakolutala očima. Mislio sam da će me odmah zviznuti. Automatski sam se stisnuo. Tako manje boli.
„Na što to sličiš? Jutros si to obukao! Pa neću ja cijeli dan samo prat i peglat!“
„Mama…“
„Ma nemoj ti meni mama!“ ruka joj je već bila u zraku. „Vidi tragova patika iza tebe, k’o će to čistiti?“ Bijesno me povukla za majicu i privukla sebi.
„Dolazi ovamo!“ Postajala je sve ljuća. A jutros se činilo da će biti dobar dan.
Gledala je fleke.
„Što je ovo? Gdje si se ovo zavlačio?“
Da se može nekog spržit pogledom onda bi to bio taj kojim je ona mene sada gledala. Pognuo sam glavu. Šaptač psima, Cezar Milan, kaže da psi tako priznaju tuđu dominaciju. Mama je bila zadovoljna, na trenutak.
Bilo je sad ili nikad, znao sam. Jedna kriva riječ i šamar mi ne gine. Raširio sam ruke ispred njenog lica, još su bile ljepljive.
„Krv!“ rekao sam.
Zinula je. Odavno nije bila tako iznenađena. Uhvatila me za ruke i proučavala ih. Podigla mi je majicu.
„Odakle krv? Jesi pao?“ Mrštila se. Stala mi je pregledavati glavu, ali sam se izmakao. Ne volim kad mi je blizu glave. Nije joj bilo drago. Srce mi se uzlupalo.
„Nisam, “ rekao sam što sam mirnije mogao. Cezar kaže da mirnoća ne izaziva agresiju.
„Vani,“ uperio sam prstom put naše ograde,“ je neki momak. Krvav je. Pretučen. Leži, ne može se micati.“
Gledala me ispitivački. Prodorno. Ne vjeruje mi.
„Rekao sam mu da ću te dovesti.“ Ovo zadnje sam izgovorio mlako, skoro molećivo, Cezar ne bi bio ponosan na mene. Njena šutnja me obeshrabrila.
Kimnula je glavom dajući mi znak da krenem. Potrčao sam.
„Polako!“ viknula je za mnom. Ukočio sam se na licu mjesta. Ovaj ton je opasan. Želudac mi se odmah stisnuo.
Ne voli kad žurim, znam to, ali on već dugo čeka, a obećao sam da ću se odmah vratiti.
Hodala je iza mene bez riječi. Vjetar je nanosio miris naših ruža, poredanih gusto uz stazu do ulazne kapije. Na njih je bila ponosna. Bile su ljepše i veće od Darinih. Ljutila se kad bi ih čupao.
Na kraju staze i oko cijele kuće ograda od zelene živice. Izišli smo iz dvorišta. Ispod živice, s vanjske strane, desno od naše kuće virile su mu noge i desna ruka. Preostali dio tijela je bio potpuno uvučen u zelenu ogradu. Ležao je nekako čudno, kao bačena krpena lutka.
„Evo je,“ čučnuo sam kraj njegove glave, da me bolje čuje. Lice mu je bilo neprirodno bijelo, prošarano krvlju. Usnice razbijene. Jedno oko natečeno i plavo. Izgledao je kao oni boksači kad popiju batine.
Stala je iznad mene.
„Mitke!“ otelo joj se.
Ispružila je oprezno nogu i lagano dotakla njegovu.
Ništa.
„Mama što radiš?“ okrenuo sam se onako u čučnju i digao pogled prema njoj. Bila je blijeda kao krpa. Držala je ruku preko usta. Čulo se kako teško diše.
„Tiho!“ procijedila je kroz zube. Gledala je nervozno uokolo. Malo se sagnula da ga bolje vidi. Lijevom rukom se naslonila na živicu iznad njegovog trbuha. Kruto granje išarano lišćem se uleglo i otkrilo trbuh, i nož u njemu!
„Isuse!“ uzviknula je na sav glas. Pustila je živicu, zgrabila me za ruku i odvukla u kuću. Jurila je k’o ofurena mačka. Čim smo ušli u kuću zaključala je i počela me skidati.
„Što je mama? Što je bilo?“
„Ajme meni, jadna ti sam!“
Kao da me nije čula, bjesomučno je skidala robu s mene. Na gaćicama sam se usprotivio. Čvrsto sam ih držao rukom. Digla je pogled.
„Skidaj se! Odmah!“
Opet onaj ton glasa. Stisnuo sam zube i progutao knedlu.
Spustio sam ih šutke. Izribala me spužvom junački, koža mi je bridjela. Nisam se usudio ništa reći. Mlakonja. To sam ja. Jedan obični mlakonja.
„Idi u sobu!“ kimnula je glavom prebacujući ručnik preko mojih leđa. Bila je ljuta, ali nekako drugačije. Kao da nije bila tu. Ne znam što sam sad napravio. Čuo sam vodu iz wc-a. Nakon petnaest minuta izišla je u novoj haljini, mirišljava kao ruža.
„A momak?“ usudio sam se pitati. Obećao sam mu da ću pomoći. Did je uvijek govorio da riječ vrijedi koliko i čovjek koji je daje.
Kao da sam je ubo. „Što s njime?“ podigla je obrve i stisla usta. Ovakva mi je bila najgora. Znala je o čemu pričam, maloprije smo stajali iznad njega.
„Hoćemo zvati Hitnu pomoć?“ nisam odustajao. Obećanje je obećanje.
„Nećemo“ nervozno je odvratila streljajući me pogledom. „Mrtav je.“ Podigla je obrve.
„Ali kako znaš…“ zaustio sam kad me dohvatila za bradu i unijela mi se u lice.
„Slušaj me,“ skoro me doticala nosom, “nisi ništa vidio, razumiješ?! Neka drugi zovu policiju. Nisu ovo čista posla. Uvalit ćeš nas u probleme! Podavit će nas k’o piliće. Šut’ kad sam ti rekla!“ Njene oči kao da su me usisale.
Kimnuo sam u znak apsolutne predaje. Žalostan do bola. Kad sam slučajno zapeo preko njega i vidio ga prvi put bio je otvorio ono jedno zdravo oko. Jauknuo je. Čuo sam ga. Jedva, ali jesam. Kako zna da je mrtav? I k’o će nas to udavit? Nikad mi ništa ne govori. Misli da sam preglup da shvatim.
Narednih sat vremena sam ležao u krevetu i razmišljao o momku. Podsjećao me na nekoga. Nikako se nisam mogao sjetiti koga. Možda netko s televizije.
Što će biti sa njim?
Nisam ispunio obećanje.
Sramio sam se.
Ona je klapala u kuhinji i slušala radio. Zazvonio je telefon. Čuo sam je kako se s nekim prepire. Trudila se tiho govoriti da ne čujem, ali svako malo bi se čuli glasni živčani proboji. Spominjala je momka i mene i nekakvo rublje. Super. Ja znači ništa ne smijem reći, a ona sve objašnjava nekome na telefon. Opet me zabolio stomak.
Približio sam se vratima da bolje čujem.
„Ispred našeg dvorišta. U živici.“ Tišina.
„Sigurna sam, on je.“ Udahnula je duboko i glasno izdahnula.
„Ma jesi normalan? Vidiš kako je on završio. Dobro su ga sačuvali!“
„Nemoj mi ništa više objašnjavati, “ prekinula je grubo.
„Dolazi ovamo!“

* * *

Zvono na ulaznim vratima prekinulo je beskonačnu tišinu našeg ručka. Trznula se. Već sam bio u niskom startu kad me prikovala pogledom za stolicu.
„Stoj tu!“ nervozno je zaprijetila prstom. Požurila je do vrata. Već je bila uhvatila za kvaku kad se u zadnji tren sjetila da pogleda kroz špijunku. Uvijek me s time pili. Izgledala je kao da hvata zraka. Opet je zazvonilo. Ovaj put duže. Poravnala je haljinu na trbuhu, namjestila je osmijeh i otvorila vrata. Ćirio sam sa dovratka od kuhinje.
„Dobar dan gospođo,“ kimnuo je glavom mladi policajac skidajući kapu.
„Dobar dan.“
„Molim Vas, možemo li kratko porazgovarati?“ Već je zakoračio prema vratima kad ga je presjekla oštro: „O čemu se ovdje radi, recite molim Vas?“
Približio sam se na pola puta do vrata, da bolje čujem, nije me osjetila.
Policajac je iznenađen zastao. Garant ga je fiksirala pogledom. Pa kad on s pištoljem nema hrabrosti da joj išta kaže kako bih ja mogao?
Šutio je kratko, a onda je krenuo: „Na putu ispred Vaše kuće, zapravo pod Vašom ogradom, našli smo mušku osobu, pretučenu i izbodenu. Dobili smo dojavu od prolaznika. Jeste što vidjeli, čuli možda sinoć ili danas?“
Uporno je šutila i odmahivala glavom. A ja, ohrabren policajcem, doletio sam iza nje i provirio kroz napola oškrinuta ulazna vrata. „Ja jesam!“
Pocrvenila je od bijesa. Mislim da bi me taj tren najradije bila sravnila sa zemljom. Nisam je smio ni pogledati. Pri samoj pomisli hvatala me mučnina.
Policajcu je bilo drago. Konačno je imao što zapisati u onaj svoj modri notes.
U daljini se čulo zavijanje sirene Hitne pomoći. Bilo mi je lakše. Možda nije mrtav, odakle ona zna? Možda ga spase.
„A ti si?“
„Markooo,“ cijuknuo sam bolno. Uhvatila me za vrat i stisla koliko je god imala snage. Glup sam što to nisam predvidio.
„Što je bilo?“ okrenula se prema meni s nekim luđačkim pogledom i pomilovala me po glavi. To mi je bilo prvo upozorenje.
„Ništa,“ spustio sam pogled. Nema sad povlačenja, ovo je za višu stvar rekao sam sebi. „Udario sam prstom u vrata,“ mirno sam uzvratio.
„On Vam je malo smotan,“ požurila je da objasni.
Bio je iznenađen našom malom predstavom. Nadiruća zvonjava Hitne sad je već pošteno zaglušivala. Parkirali su ispred naše kapije, tik do momka.
„Kada si ga vidio?“ nastavio je kad se sirena ugasila.
„Jutros, oko deset.“
„Oko deset?!“ izbečio je oči prema meni. Krenuo je nešto zapisati.
Tad ga je dozvao stariji kolega koji je stajao desetak metara dalje, pred kapijom. Pokazivao mu je rukom prema nosilima. Bolničari su ih ubacivali u kola. Momak je bio u nekakvoj sivoj vreći.
Okrenuo se natrag prema meni. Prekrižio je ruke na prsima i mrko me pogledao.
„Pa zašto nisi nešto rekao?!“ mama je odjednom pukla k’o ekspres lonac. Brzinski mi je odvalila šamarčinu.
Gledao sam je zabezeknuto. Policajac je pogledao nju, pa opet mene.
„Pa da, mogao si majci reći da nas nazove. Možda smo ga mogli spasiti!“ Slegnuo je ramenima spremajući notes.
Možda smo ga mogli spasiti? Spasiti! Spasiti!
Glava mi je bubrila. Gledao sam u nju dok su njegove riječi odzvanjale. Obile bi se o pulsirajuću glavu pa bi zabolile još više, a onda bi nastavile do idućeg udarca na drugu stranu. Promatrao sam je ne trepćući. Ljubazno se okrenula prema policajcu ispričavajući se za moju glupost. I dalje sam stajao na mjestu.
„Znate, oduvijek je malo…, “ odmahnula je glavom šireći ruke u nemoći,“ pa, tako,“ nasmijala se gledajući me sažalno, a opet k’o da sam joj sve na svijetu, “nedotup se u nas kaže.“
To je to. Taj pogled sam najviše mrzio.
U glavi k’o da mi je nešto puknulo. U trenu sam se pretvorio u razjarenog pit bulla, stroj za ubijanje. Skočio sam joj s takvom lakoćom za vrat, jednim ugrizom zahvatio arteriju i stao je trgati svom silinom glave. Krv je šikljala posvuda, zapljuskivala njene savršene bijele zidove. Srušio sam je na pod i nisam puštao vrat dok se nije prestala bacakati. U ustima je bilo slatko. Po meni se cijedila bala i njena krv. Kesio sam se pobjednički.
Prenulo me je potezanje za uho. Žarilo je. Vidio sam da otvara usta i nešto govori. Niz moja je curila slina. Obrisao sam je posramljeno.
Krenuo sam u sobu. Pred vratima je i dalje stajao policajac.
Dogodilo se.
Opet.
Zatvorio sam vrata i sjeo na krevet. Ovo je već drugi put da razmišljam o tome. Osjećao sam se lošim svakom svojom porom. Nisam normalan. Ovo sigurno nije normalno. Teško sam disao, kao da mi je slon sjedio na prsima. Naginjao sam se trupom naprijed nazad u pravilnom ritmu, ali nije pomagalo ovaj put. Misli su me preplavile. Kao da mi je netko stezao metalni obruč oko glave. Želudac mi se grčio. Zavrnuo sam desni rukav i zagrizao podlakticu, dok nisam osjetio krv. Bol je nadjačala sve drugo. Osjećao sam tupilo i konačno popuštanje napetosti. Ostali su svi zubi. Pritisnuo sam maramicom da upije krv da ona ne vidi. Na to uvijek pazim. Da ona ne vidi.
Na zvuk micanja kvake vrisnuo sam.