Hodam u trenerci, u modnom stilu apa – drapa ( ja bih rekla, apa – trapa), sa klompama na nogama, otaljavam usputne poslove, kuvam kafu i ispijam je s nogu, onako usput, kao da nije važno što se ona nemilosrdno hladi, postaje bezukusna, gubi aromu, i pretvara se u crnu neidentifikovanu tečnost, tako opojnu na samom startu, u trenutku dok se neodoljivo primamljivo, magličasto isparavala, presipana iz džezve u šoljicu..Jedini miris koji dopire do mene je miris dvopeka iz tostera, nešto kasnije mu se pridružuje i miris praška za veš iz mašine, a potom, kao instrumenti u orkestru istovremeno, isparavaju sjedinjeni mirisi egzotićnih začinskih biljaka, planiranog i već pripremanog ručka. Kroz prozor vidim daleke planine, bliže zgrade, a u zvučnom polja skreću pažnju eufonični zvuci cvrkuta vrabaca i gugutanja golubova (ili gugutki, ili grlica, ili već…), koji su pobrkali odavno instinkt prirodnih naseobina (ili su im ga ljudi narušili upadom na njihovu teritoriju), i očajnički žele da se ugnezde, u ovom slučaju, na terasu petog (poslednjeg) sprata zgrade u centru grada. U marketu prizemlja žestoka žustrina istovara robe, nedaleko, istovremeno, kao po komandi, uvek u isto vreme, u punom gasu mrvljenje i sabijanje smeća proteklog dana iz kontejnerskog u kamionski prostor sa bučnim tehničkim, i nadglasavanjem, ljudskih opsluživača. Uprkos svemu, volim ta rana jutra, imaju čednost novog dana koji još nije počeo da otkriva svoje karte. To je ono vreme između, međuvreme na granici sna i jave, nevino i čisto, tek oslobođeno tame, bez najave raznih (ne)prijatnih iznenađenja, bez gurkanja i požurivanja, bez zlih namera i podlih smicalica, bez izveštačenih otpozdrava i kurtoaznih želja, nameštenih osmeha i tobož, zadubljenih u svoje misli, spuštenih glava, podbulih lica i namćorastih izraza, baksuznih primedbi, pritvornih namera, neotkrivenih (na vrh jezika) svežih abrova, prikrivenih, još uvek dovoljno nerazrađenih i zamaskiranih koristoljublja u pripremi.
Da, jutro je mala maca dana, dana – divlje mačke, leoparda, pume, tigra, svejedno kako već označenog i nazvanog. Jutro je, to što je, neprikosnoveno kratko blaženstvo, pregršt (ne)mogućih obećanja, primamljivi mamac, razoružavajuće buđenje još uvek bezličnog obećavajućeg, pogled u nebo, biranje garderobe, uklapanje šminke, uokvirivanje lica kosom, traganje za tašnom usklađenom sa bojom cipela (ne uvek, obavezno), zatišje pred zvučnim slapom tuša, milovanje mlaza vode nalik već doživljenim nežnostima, sa penom uz asocijaciju na morske talase, neosetna priprema za ulazak u dan, kao u cunami na prepad, pijavičavi tajfun, razulareni orkan, podivljalu košavu, ili razbesnelu mećavu, još uvek nevidljive i nepredvidive, u očekivanju lifta, sa ovlaš uhvaćenim likom u ogledalu kabine, i konačno taj odsudni i sudbonosni iskorak iz zgrade, i svakodnevica se nemilosrdno obrušava na glavu, sa svim svojim dogodovštinama i smicalicama, otkucavanjem (uz tumbanje) u prevozu, na ulazu (i izlazu) firme, sitničarenjem i svaštarenjem; sastančenjem, idealnim za poslovne ( i one druge, neoficijelne, večernje i noćne) pregovore, dogovore i utanačavanje istih; poštovanjem potpisanih, a i onih tek u pripremi (i njihovih aneksa, i aneksa na anekse i aneksovih aneksa anekse i tome slično, beskrajno), a već prihvaćenih svih mogućih propisa; pisanjem (ne)potrebnih ne(kome?!) dopisa, otpisivanjem, prepisivanjem, telefoniranjem; (ne)veštim blefiranjem, dobacivanjem, prepiranjem, kontriranjem, koketiranjem, objašnjavanjem, razjašnjavanjem, pojašnjavanjem, oglašavanjem, (u)saglašavanjem, pretraživanjem, mejliranjem, fejsbukiranjem, tvitovanjem, linkovanjem, atačovanjem…i čemu sve još ne, što u rukavu drži jedan dan, kojima će popunjavati sa filantropsko – mizantropskom strašću svoj ritualni program do poslednjeg daha, do večernjeg zatišja pred noćnu buru.
A tamo negde, u svetu, na drugom kraju planete, nekom srećniku ili srećnici, još čisto i nevino, nežno se prikrada i umiljava mala maca – rano jutro novog dana.