Dušanka i Dragomir rodili u Mostaru: Maju i Milicu.
Andja i Lazar rodili u Banatskom Despotovcu: Miloša i Anicu.
Zdenka i Milenko rodili u Somboru – Sinišu.
Maja i Miloš rodili u Novom Sadu: Bogdana, Mihajla i Nikolu.
Milica i Siniša rodili u Novom Sadu: Juga i Olega.
Anica i Amin rodili u Novom Sadu: Uroša i Hanu.
* * *
U Novom Sadu sam. Povodom proslave Olegovog drugog rodjendana.
* * *
“Baka Zdenko, ko je tebe rodio?”, pita me četvorogodišnji Nikola, vidno iznenadjen pojavom treće bake.
“Moja mama Helena.”
“A mene je rodio deda Lazo. I Bogdana je rodio deda Lazo. Baba Andja je rodila Mihajla. A tata je rodio Uroša.”
“Ne treba tata da radja Uroša. Puna ti kuća braće. Vidi koliko vas, muškaraca, ima. Treba vam jedna devojčica. Neka ti tata rodi sestru.”
“Imam ja sestru. Hanu. Ti si rodila Hanu.”
“Znači, Maja i Milica nikoga nisu rodile?”
“Nisu.”
Decu izgIeda stvarno donose rode. U porodilište. A tate ih iz porodilišta donesu kući u onim dugačkim torbama sa velikim ručkama, kao da su upravo stigli iz nekog diskonta sa torbom punom robe.
* * *
“Baka Zdenko, jesi li ti mlada ili stara?”
“Nisam mlada”, odmah odgovaram, a onda, pomalo sujetno, ne želim biti
baš ni stara, s pauzama objašnjavam: ”Ne znam kako da ti kažem. Tvoja mama je mlada, a ja sam…”
“Ti si negde izmedju. Star je deda Zarija. On je umro u 96. godini”, pomaže mi u podmladjivanju jedanaestogodišnji Mihajlo.
***
Slavljenik Jug i trogodišnji Oleg sve vreme mudro cute, ali prate svaku izgovorenu reč, svaki gest, kao da su u pozorištu.
Ćuti i deda Dragomir, primetno razočaran što on nikoga nije rodio.
* * *
“Kada bude raspust, mi idemo u Despotovac. Tamo Deda Lazo ima puno malih prasica.”
“Odlično. Biće puno kobasica i šunki.”
“Neće. Ne daju prasici kobasice i šunke. Kada prerastu kukuruz, onda daju slaninu, šunke i kobasice.”
* * *
“Baka Zdenko, je l’ ti prodaješ sir?”
“Ne”, odgovaram ko iz topa jer odmah sam shvatila odakle je izronilo pitanje. “Ali. U pravu si. U svakoj prodavnici možeš naći sir Zdenka, no nije to moj sir.”
* * *
Sir Zdenka, a još ga mažemo, rođen je u Velikim Zdencima 1897. godine, a vlasnik fabrike dao mu je ime svoje šesnaestogodišnje ćerke.
Kod Nidže – dugo ću trajati.