Juga i Olega, unuke, opravdano-neopravdano, a može i obrnuto, viđam s mene pa na uštap jer ne živimo u istom gradu.
Sada sam u njihovom i predlažem da ja idem po Olega u obdanište, željna njegovog zagrljaja, a i radoznala. Da li će me prepoznati? Tek je dvadeset i četiri meseca sabrao, a bar četiri, nije me video.
Kuckam na vrata “otpusne sobe”, javljam se i šapućem dežurnoj vaspitačici:
“Ja sam Olegova baka iz Sombora, dugo me nije video, ne znam da li će me prepoznati, roditelji su u hodniku, da ne mislite da ga kradem.”
Posle “pravdanja”, okrenula sam se, čučnula, na kraju sobe desetak radoznalih glavica gleda u mene i ja, šireći ruke i gledajući u Olega glasno pitam:
“Hoćeš li doći kod bake Zdenke?”
Šire se Olegove iznenađene oči, još malo pa su ko pun mesec, vidim, prepoznaje me, ali vidim da se i pita od kuda ja, nenajavljena, nikad vidjena u obdaništu!?
Ponovo dozivam, tri glavice trče mi u naručje, samo što ne kažu “daj šta daš, možda nas povede”, mazim ih, ali i dalje gledam u Olega i ponavljam pitanje.
Ozbiljan, da ozbiljniji ne može biti – pokaza mi srednji prst.
I tek onda, nasmejan, potrča mi u naručje.