Radila je kao prodavačica u najobičnoj prodavnici mešovite robe. Ono što je bilo neobično jeste da je radnja bila smeštena u blizini kasarne. Međutim, to je bila srećna okolnost jer bez neposredne blizine vojnog objekta prodavnica ne bi mogla da opstane. Ovako, imala je stalne, dobro situirane mušterije.
Vlasnici radnje su bili izbeglice sa Kosova. Pored toga, oni su bili i prilično nekomunikativni. Nije to bio posao za njih. Ali ta mala, simpatična prodavačica držala im je posao.
Za dvadeset hiljada. Tolika je bila njena plata. Dva puta po deset hiljada. Prvog i petnaestog u mesecu.
Gazde su je naučile da krije visinu svojih primanja, i da na ljubopitljiva pitanja mušterija: „Kolika ti je plata?“, odgovori:
– Žao mi je, ali ne mogu vam reći! Znate, to je poslovna tajna.
Sve te detalje mi je ispričala njena majka u telefonskom razgovoru. Nas dvoje smo bili vršnjaci i vezivalo nas je davno porodično prijateljstvo.
Rekla je:
– Znaš, ako si kod „Telekoma“ onda možemo da razgovaramo sat vremena. To me, skoro, ništa ne košta.
Tih dana sam bio prehlađen i nisam radio. Trebao mi je neko iz prošlosti. Da ga bar čujem, da me podseti da sam i ja nekada drugačije, bezbrižnije živeo. Da sam imao i vremena i volje da se družim sa ljudima, da ih tokom godišnjeg odmora obilizam i da se u tim druženjima prepustimo slatkoj dokolici.
Kćerka moje prijateljice je imala momka. On je bio negde u Evropi: Ženeva, Lozana, London… i trebalo je da doktorira. Religija je bila njegov izbor, njegov životni poziv.
Međutim prodavačici se to baš i nije dopadalo. Ona je dolazila iz drugačijeg okruženja, i tako je njihova sentimentalna veza bila na klackalici: ni tamo, a ni ovamo.
Prodavačica je imala i brata. On je bio neoženjen, i svo troje su živeli zajedno: majka, brat i ona.
Sin moje prijateljice je radio u pekari i svaki dan je gradskim autobusom putovao do posla. Osamdeset dinara u jednom pravcu koštala je autobuska karta. Ponekad bi kući dolazio taksijem. To bi se dešavalo kada bi zakasnio na autobus.
Tako su tekli njihovi ovozemaljski životi: između prodavnice, pekare i doma koji su nasledili od babe i dede. Doma već pomalo ruiniranog od zuba vremena. Ali oni za bolji nisu znali.
Ostale detalje telefonskog razgovora sam prepustio zaboravu. U mom pamćenju je ostala samo ta ogoljena, skoro biblijska, priča o majci, sinu i kćerci i njihovoj svakodnevnoj surovoj borbi za veknom nasušnog hleba.