Kažu da je čovek pametan onoliko koliko jezika govori.
Ja sam glupa. Govorim samo srpskohrvatski. Koji se više ne priznaje. Podelili ga na srpski i na hrvatski. Pa sad ne znam jesam li i ja podeljena ili samo još gluplja.
Znam šta su hleb i kruh, luk i kapula, šargarepa i mrkva , spanać, špinat i špenat, paradajz i pomidor, šta kupus i zelje, šta je krompir, krumpir, kumpir, kompijer, a bogme znam i šta je krtola i papate, šta su žganjci, kačamak i palenta, šta pasulj i grah, pirinač i riža, knedle i gomboci, petao i kokot, zec i kunić, šerpa i laboška, šta su tiganj i tava, zdela i činija, znam šta je šefla, kutlača i sipaća kašika, šta su žlica i kašika, viljuška i vilica, šta su kajsije i marelice, nar, mogranj i šipak, lubenica i bostan…
Kada su kod nas došli Rusi i sve, “od igle do lokomotive”, da prežive, prodavali za “črvenu”, sva sretna što ću konačno progovoriti ruski sa pravim Rusom, a ne samo u školi – sledovao mi je šipak. “Rusi” iz ko zna kog dela SSSR-a govorili su meni nepoznatim jezikom i vrlo vešto, gestikulacijom, određivali koliko “črvenih” sam dužna.
Kada je kod nas stiglo vreme da mi, da bi preživeli, sve prodajemo za “črvenu”, stigle su nemačke marke. Poletele cene u nebeske visine, “črvene” sletele pod zemlju, a mi, još više obezvređeni, postali ljubičasti.
Običnim smrtnicima ni znanje nemačkog nije pomagalo. Svi smo “obrali bostan”.
Posle?
Posle je stigao engleski. Razgaćio se. Skroz odomaćio. Niko engleske reči ne gleda kao tuđice.
A ja stigla u “sunčanu jesen života”.
Učeći da radim na kompjuteru, tražila sam da sve komande budu na srpskohrvatskom. Nemam ni volje, ni želje, ni snage da učim engleski. Poslovnu biografiju nikome neću pisati. I ona je u “sunčanoj jeseni”.
Istina, dok pišem na kompjuteru, neprizvana pitanja povremeno iskaču, na engleskom nešto zapitkuju, a zapitkujem i ja: “Šta opet hoćeš?”, pa srpskohrvatski psujem, neprizvana pitanja hladnokrvno brišem, a kompjuter me savršeno razume.
Neka meni, mene.
Glupe.
Kasno je za – CV.