Žena koja me je učila pisanju tvrdila je da je kraj najbitniji.
– Kraj je kralj. Svaka priča nastaje zbog kraja. I piše se zbog kraja. Uvod i razrada samo su nužno zlo, izmišljotina – govorila je na početku svakog časa, samouvjereno i bitno, kao da ga uvijek saopštava po prvi put. Predavanja je voljela počinjati od kraja, naopačke, a mi bi samo prevrtali očima. Njena neskrivena želja bila je da na vratima učionice prikuca tablu na kojoj bi pisalo ,,Ko ne počinje krajem neka ne ulazi”, baš kao što je iznad ulaza u Platonovu akademiju pisalo „Neka ne ulazi niko ko ne zna geometriju”.
Njen pristup kraju samo nas je sve više zbunjivao i činilo nam se, da u svemu, jedino tome nije bilo kraja. Nagađali smo da njeni, kako smo ih zvali ,,napadi”, imaju veze sa pogledom koji sa prozora učionice, u svoj svojoj punoći, puca na širinu gradskog groblja.
– Kolege, imate još pet minuta da završite svoje radove i predate ih. I još nešto, svi oni koji su pisali o smrti mogu slobodno napustiti kurs – kazala je gledajući u sat, sasvim mirno.
Pocijepali smo svoje radove i izašli vani.
Pod umazanim staklom oglasne table, na mjestu predviđenom za objavljivanje rezultata, stajala je ceduljica: ,,Predmet: kreativno pisanje. Smrt je omela kandidate da završe kurs. Predmetni profesor M.M.”
Tako sam zbog smrti ostao bez diplome.