Njena stopala čvrsto su oslonjena na ćebe na kojem ležimo, njene noge povijene su u kolenima – moje između njih. Pomeramo kukove ravnomerno, u krug, onda napred-nazad, napred-nazad, i ona malo zastenja, nekoliko grčevitih pokreta, sve bržih i bržih, kratkih, nemir i slutnja, drhtaj i grč, i jedan još, i još. I tama.
Olakšanje i smiraj.
Tamnoplave zavese prošarane uskim trakama svetlosti. Zraci sunca prolaze kroz uske proreze na drvenim kapcima. Popodne je. U baštenskoj kućici smo.
Daske ispod ćebeta krckaju – razdvojismo se.
„Tvrdo“, rekoh. „Žulja.“ Protrljah rame. „Ipak … bilo je lepo. Na svoj način. Zar ne?“
Ona promrmlja nešto.
Sedimo u polutami, jedno pored drugog, ne dodirujemo se.
Onda ona reče: „Ne bi se moglo reči da se zemlja pomerila.“ Zabaci svoju smeđu, talasastu kosu visoko iznad glave. „Nije mi jasno čemu one bajke … o tom … O tim stvarima.“ I njoj, tada, kroz glavu, u tom momentu, mora da je proletelo – ništa, baš ništa – nije se iznenadio danas, iako se nisam najavila, nije se obradovao – iako se nismo videli više od jedne sedmice, vrata je otvorio neočešljan, izgužvan – a ja? Zašto sam se tako uredila? Šta sam očekivala? On mora biti umoran od tog puta, putovali su celu noć – mora biti umoran; vratio se nekako drugačiji nego što je otišao na tu njihovu ekskurziju, na to more; pocrneo je – ali, nije samo to, ta neka promena, ima tu nešto … Uostalom, nije ni pocrneo mnogo; počeo je da se češlja drugačije, bolje reći prestao je; prođe prstima kroz kosu – više je razbaruši nego što je sredi, kaže – počešljao se; obukao se drugačije – sve nešto tamno, crno, a proleće je; hoće i uši da probuši – kaže, nosiće naušnice. Nije mi jasno šta će mu to, odakle mu sve to. A ja se doterala, bila kod frizera, obukla novu haljinu – kao da je posuta grančicama u cvatu, obula svetle sandale, a on – ništa.
Ustao sam, u uglu, kod lavaboa skinuo sam prezervativ, bacio ga u kantu za otpatke, oprao se.
Ona prebaci ćebe preko kukova, okrenu se prema zidu. Sigurno misli – nije on rekao: „O, nova frizura!”, nije on rekao: „Nova haljina!” a kamo li: „Lepo ti stoji.” Ništa od toga nije rekao.
„To je u početku tako“, rekoh. „Ali posle bude bolje. Tako kažu.“
Ona se okrenu prema meni. Navuče ćebe preko grudi. Sigurno joj prolete – ništa, ništa, ništa … Te tamne, na krajevima malo spuštene obrve, te plavičaste, jedva vidljive senke ispod očiju daju molećiv i tužan izraz njenom bledom, izduženom licu. Tim glatkim obrazima. Nešto tugaljivo prostruja mi grudima i ja rekoh: „Govore kako to ide postepeno, onako kako se partneri upoznaju. Malo po malo, korak po korak. Posle bude divno. Da raširim kamp-ležaj? Ipak?“ upitah.
„Ne znam, treba da idemo. Rekli smo …“
„Biće nam udobnije“, dodah. Gleda me. Kosa mi razbarušena, duga. „To neće biti prekršaj našeg dogovora. Neće … zar ne?“
Ona, umotana ćebetom, usta, reče: „To je sada sasvim svejedno. Na ležaju ili pored ležaja, svejedno je.“
Ja raširih kamp-ležaj, i mi sedosmo na njega. Onda sam je zagrlio, privukao sebi. „Konačno zajedno. Zaista zajedno. Postala si moja prava devojka.“ Moja neobrijana brada struže joj rame – malo ga izmače.
„Samo da se tvoja prava devojka ne spotakne na jednu pravu plastičnu čašicu s jednim pravim poklopčićem na kome stoji njeno pravo ime, kod jedne prave doktorke, i na kraju ne bude jedan pravi, veseli nalaz“, uzvrati ona. Navuče ćebe višlje, do vrata.
Naginjem glavu levo-desno. I ona senka lebdi ponovo između nas, tu, na dohvat ruke, prozračna i laka, lepršava – nežan, prozirni veo. Kao kolutovi plavičastog dima. Kao prozirni dim cigarete koji bi se uzdizao za zracima sunca da sam zapalio jednu.
Stavila je sunčane naočare i mi izađosmo napolje, na ulicu. Prošli smo nekoliko raskrsnica, prošli pored parka, pored fakulteta. Ukoso, preko puta, cvećara – još otvorena.
Ispred nas, u cvećari – žena u crnini. Bledi naborani obrazi. Koža mlitava, uvela, pepeljasto-žuta. Nikako da se odluči oko cveća. Seda kosa dignuta u punđu, nekoliko vlasi proviruje sa strane. Na kraju ipak kupi nešto, izađe napolje. Mi smo bili na redu.
Moja devojka i prodavačica pažljivo biraju cveće za buket. I grančice koje bi išle uz taj buket. Devojka govori: „Da, za prijateljicu. Ne, nije rođendan …“, i kaže: „Bila je bolesna i sada je bolje“, i dalje: „Mislim, ne … nije alergična. Znala bih da jeste … “ i prodavačica je mogla da preporuči bele ruže i mogla je da preporuči zeleno šiblje i zlataste trake, kao i mašnu i providni papir s tamnoplavim tačkicama. „Jako je tražen“, doda.
Iza ograde, iza cvećare – redovi spomenika. Na nekim ovalne porculanske pločice sa slikama, na drugim samo tekst. Slova pozlaćena. Na jednom spomeniku, ispod krsta – i on zlatast – sveća, plamićak leluja. Pored sveće – žena u crnini. Seda, talasasta kosa dignutu u punđu. Mlitavi, naborani obrazi.
„Ti mene ne slušaš“, reče devojka. Stade na sred trotoara.
Stadoh i ja.
„Priznaj!“ reče ona.
„Kako ne slušam? Šta da priznam?“
„Šta sam zadnje rekla?“
„Da je haljina bila duga … s kratkim rukavima … na volane.“
„A boja?“
„Bela, naravno.“
„Šta sam još rekla za boju?“
„Za boju? Ništa, samo da je bela.“
„Da je sedefasto-bela. Šta sam rekla s čim se slaže?“
„S njenim cipelama.“
„Ne to, posle cipela. Šta sam rekla s čim se jako dobro slagala?“ I dalje stoji na sred trotoara. Moj lik ogleda se u njenim tamnim naočarima za sunce. Oči joj se ne vide. „Najbolje od svega! Šta je to bilo?“
Ništa.
„S … buketićem u njenoj ruci … koji je bacila prema vama … ali ti ga nisi uhvatila … i … s bojom … bojom … njene kose.“
„Vidiš kako ne slušaš. Divno se slagala s njegovim tamnoplavim odelom!“
„Zar on nije nosio crno odelo?“
Ona odmahuje glavom, odmahuje rezignirano, u čudu, odmahuje u neverici.
Išli smo dalje. Nije me više držala ispod ruke. Gledala je u trotoar.
„Draga moja, ti moraš da razumeš. Nisam ja bio tamo, bio sam na ekskurziji, na moru. Nije lako sebi dočarati nešto ako nisi bio tamo. Sve te detalje. A uostalom, nisu me ni bili pozvali u Zagreb. Je li tako ili nije?“
„Na ekskurziji nisi bio tada, nego kasnije, posle toga. Ali ne radi se o tome, radi se o tome da to tebe uopšte ne zanima, da ti uopšte ne slušaš kada se o tome govori, da ti ne bi uopšte tamo otišao i da si bio pozvan. Ne bi! O tome se radi. Samo o tome. I o tome da to nije u redu. Da znaš da nije!“
Zastah, upitah: „A šta bih ja tamo … radio? Šta je ona meni? Ili on? Šta su meni svi oni ljudi koji su bili tamo? Šta sam ja njima? Šta ja imam s tim njihovim …“
Otišla je nekoliko koraka dalje, onda zasta i ona, i ja dodah: „Ništa. Baš ništa.“
„A ja?“ upita ona, upita ljutito, rasrđeno: „A neka pravila? Ako sam ja pozvana to je kao da si pozvan i ti! Valda smo zajedno! Kao verenici.“
„Mi?“
„A šta smo drugo … za njih tamo, u Zagrebu. Za moje. Ima valda neki red i neka sigurnost. Ono čega se držiš i bude ti jasnije. Ne lutaš, ne grešiš. Drugi to vide. I cene. Pomažu ti, uz tebe su, paze na tebe, štite te, pohvale te. Imaju gde da te smeste. Znaju gde pripadaš. To je za tebe ništa? Baš ništa?“
Išli smo dalje.
„Vidiš, drugi su ipak došli na to venčanje“, doda ona. „I to rado. Bilo je mnogo parova.“
„Mogla si i ti naći nekoga da ti pravi društvo, neko s kim bi plesala. Nisi morala da budeš sama.“
„Ko kaže da sam bila sama?“
„Eto … vidiš.“
„Društvo mi je pravio jedan Igor.“
„Lepo od tog Igora.“
„I izgledao je lepo.“
„Onda je sve u redu. Nije bilo dosadno.“
„Ne, ni najmanje. Sladak je on. Zabavan. A ipak ozbiljan. Zna šta hoće.“
„I, u čemu je onda problem?“
„Moglo je sve to otići i dalje od toga. Nije moralo ostati samo tako … na plesanju. On je hteo … Ne misliš kako bi to, onda ipak, bio neki problem?“
„Ne znam. Možda. Šta ti misliš?“
„Misliš kako sam ja, možda, ipak trebala pustiti da to ide dalje? Da bude nešto.“
„Ništa ja ne mislim, nisam bio tamo. Ja samo velim, ako ti je tamo bilo tako lepo, kako ti kažeš da je bilo …. ako je on hteo … Ako je bilo i toliko drugih lepih parova … Slatkih …“
Stajali smo na semaforu. Svetlo za pešake crveno.
„Šta bi ti da sam ja zaista otišla s njim? Tako … jednostavno.“
„To se dešava.“
„Dešava? Onda … da pustimo? Neka se desi.“
„Ako ti tako želiš.“
Na semaforu zeleno. Pešaci prelaze preko raskrsnice.
Semafor ponovo crven. Prolaze automobili. Mi ćutimo.
Automobili su stali. Opet se upali zeleno za pešake.
„Znaš šta“, reče ona naglo, odlučno. Nije me gledala. „Ja ću sada preći ovu ulicu. Ako je i ti pređeš sa mnom – imam momka. Ako je ne pređeš – više ga nemam.“
„Dobro“, rekoh. „To je u redu.“
Prešla je na drugu stranu. Nije se osvrtala.
Izvadio sam kutiju, pripalio jednu. Ispuštam kolutove dima, naginjem glavu levo – desno, levo – desno. „Prvo – drugo, prvo – drugo“, govorim prema semaforu, prema drugoj strani ulice, prema prolaznicima govorim – zagledaju me, prema njenim leđima govorim – u daljinu. Jedan kolut se rasplinu. „Drugo.“
Postajah još malo. Onda se okrenuh i vratih nazad.
Ana joj je otvorila vrata. „Tanja!“ rekla je, sigurno sva ozarena, mora da je rekla: „Mila moja, došla si! A ja već pomislila … Ali sada si tu, kod mene.“
Onda joj je Tanja pruži buket.
„Ruže … Nije trebalo. A Saša?“ upita Ana. Pomirisa ruže.
Mora da je Tanja rekla: „Od njega su. I od mene. On se izvinjava, danas nije mogao. Nešto kod kuće … neki gosti.“
Onda ju je Ana uvela u stan.
„Donela sam slike s venčanja svoje rođake, Zdenke iz Zagreba. Baroš. Sada je Baroš“, kaže joj Tanja. Izvadila je fotografije, raširila ih preko čipkanog stolnjaka i Ana se nagnu da ih bolje vidi.
„Lep par“, primeti Ana. „Sladak on, a slatka i ona. I kod matičara i u crkvi … Krasno, zaista. Tako i treba. Najpre gimnazija, onda sveučilište, sada lekari … liječnici, oboje, kažeš. Posle deca. To je nešto! Tako će biti i kod tebe i kod tvog Saše.“
Tanja se sigurno zacrvene i Ana je pomilova po kosi, onda reče: „Biće. Zaslužila si ti to. Ko bi drugi ako ti ne?“ Ana podiže svoj kažiprst prema prozoru – prema nekom od onih uskih, visokih prozora sa čipkastim zavesama – prema zagasitom plavetnilu, kaže: „Sve on vidi, sve on zna. Zaista!“