Kosa Pakuševskij: DAROVI

„Mirka moja rodžena, izmeri ti gospodža Kosi pritisak na desnoj ruci“, viče Ljerka dok mi Mira saopštava da mi je pritisak normalan, štaviše nizak. Mira prevrće očima i već kreće sa merenjem svesna da će je drugarice, iskoristivši moj dolazak, ubrzo moliti da i njima očita stanje pritiska. Ćutimo. Njih tri, sve tri ceo radni vek provele u zdravstu, i ja, strčala sprat niže ne bi li mi Mira odgonetnula šta to ne valja i šta me to uznemirava, a znam da nešto nije u redu.

„Šta je sad ovo?“, začuđeno dodaje Mira. Saznajem da mi je pritisak na desnoj ruci baš visok. Pljušte saveti medicinarki šta mi valja činiti. Subota je. Ostavljam akciju za ponedeljak. U ambulanti me primaju, iako moja doktorka ne radi, jer pričam sestri kako imam različite pritiske na jednoj i drugoj ruci i da se, eto, ne osećam normalno. Doktorka mi meri pritisak na desnoj ruci i saopštava: „Imate visok pritisak i morate da pijete tablete koje ću vam sad prepisati“. Tražim objašnjenje u vezi sa nižim pritiskom na levoj ruci i dobijam odgovor da se pritisak meri na desnoj ruci i da se leči onaj koji je visok, dodajem i da dosad nisam pila ništa od lekova. Doktorka, veoma ljubazna i strpljiva, pokazuje znake nestrpljenja, ko zna koliko li je sličnih meni postavljalo slična pitanja, kaže: „Šta biste vi hteli, u ovim godinama da sve bude kako valja?“ Tada sam imala šezdeset. Strpljivo slušam uputstva kako da doziram lek i napuštam ordinaciju uz preporuku da, ako nešto primetim, obavezno dođem kod svog lekara. Merim pritisak svaki dan i nakon desetak dana zapažam da je zauzdan. Pijem lek redovno.  Prisećam se prvog naglog skoka pritiska. Vreme „jogurt revolucije“. Rušio se svet kome sam pripadala, kuljala je mržnja ulicama vojvođanskih gradova ne bi li „ neosetljivi Vojvođani“ shvatili kako je teško onima dole na Kosovu!? Strah. Prvi put osećam taj strah koji blokira i od kojeg ne mogu da se branim ma koliko se trudila. Pitam ljude oko sebe gde je čučala ta mržnja, i šta se iz mržnje lepo može roditi, i kuda vode svađalački tonovi, i šta znači ono presvlačenje mladića, naspram moje zgrade, u popovske odore, i…   Doktor mi preporučuje neke tabletice, kaže najblaže, za smirenje i dodaje: „Sve se može zakrpiti, živci ne mogu“. Odbolovala sam raspad svoje zemlje. Imala sam pedeset kad sam saznala da imam rak.  Darovi devedesetih, hiperinflacija, ratovi, izbeglice, prinudni odmori, dafine i jezde, degradacije i kič.    „Došli ste na vreme, redovne kontrole i to je to“, umirujuće su zvučale reči hirurga.

Posle suočavanja sa visokim pritiskom, usledilo je još jedno iznenađenje. Subota. Vučem sa pijace puna kolica. Spremam stan. Kad sam sve završila, bol! Razapelo u grudima. Ćutim. Ne mrdam. Čekam da prođe. Mužu saopštavam šta mi je i on brzo, mada zbunjen, jer on je u kući bolestan, ja sam ta koja podiže klonule i leči, koja ne da da se neverica i malodušnost pokažu, donosi nešto protiv boli i malu plavu protiv osećanja straha. Istinski sam se uplašila. Čuka je to! U mojoj porodici nije se patilo od srca. Srčani jesmo, ali od srca bolesnih nema. Želudac je bio boljka u familji Dukić. Preko želuca „meljemo“ svetske nepravde, buntove, boli i tuge…“Vaš želudac je kao u deteta“, reče mi jednom mlada doktorka. Znam, čuvala sam ga, ni ljuto, ni kiselo, ni alkohol, ni duvan. Jesam li čuvala srce? Sedam na onaj bicikl i smejem se. Kardiološkinja podiže obrve i začuđeno čeka. Pričam joj: „Mladić saopštava drugu da radi na ergometriji. Ovaj ga pita, šta mu je to. Kaže da ergometrija služi tome da izmeri koliko matore drtine mogu da izdrže“ !? Nisam dugo vozila taj bicikl i usledile su ostale pretrage. Platila, naravno, sve, što kešom, što na rate, čekovima. Ne volim sumnje, ne mogu da čekam nekoliko meseci kako bih nešto saznala, činim to odmah. Broj lekova se povećao. Pijem ih redovno. Ne gunđam, osim kad plaćam.

Daruje nas požutela krštenica, bez greške, nas rođene u vreme Rezolucije Informbiroa. A tako smo bili ubeđeni da imati šezdeset i nije neka starost. Onda su počele da stižu poruke, na putu do sedamdeset. Tomka, sa nekoliko stentova, stiže na susret naše generacije. Društvo iz osnovne. Ona dolazi, takoreći iz Kamenice. Kaže: „Zaključujem, mi smo sad veoma dragoceni. Svi sa nekim skupocenim ugradnjama, pa bi bilo normalno da svom imenu i prezimenu pridodamo i atribut plemeniti!“

Žurim u Klinički centar. Idem u posetu kod moje Cujke, drugarice od rođenja. Nosim sve strahove sa sobom. Optimistički meljem, meljem ne bi li bolest što kraće bila u našem fokusu. Moja divna drugarica, vrstan pedagog, omiljena učiteljica punih 35 godina u našem rodnom mestu, referiše mi šta se dešava i šta će joj sve pregledati.  Uveravam je da će brzo kući i da je dobro što ne mora zakazivati jedno po jedno, a onda prelazim na knjige koje sam joj donela. Ona se vraća na svakodnevnicu, na problem nemanja norme časova starije ćerke, na rad u nekoliko škola, na naše smanjene penzije, na radosti koje joj unuci daruju. Plemeniti, često poniženi, zaboravljaju na onu groznu reč, drtine, kad u bolničkom krugu sretnu svoje učenike, brižne i ljubazne doktore, medicinske sestre, laborante koji nisu zaboravili da su svi prvo imali vaspitače i učitelje. I političari!?

Nebo nad Novim Sadom sivo i teško. Mudrost jednog naroda kaže: „Prijateljeva sreća je i moja sreća“. I tuga. „ Tuga suši vlagu života“, napisao jedan naš filozof, davno. Možda više nije naš, dušebrižnici za mržnju brinu o tome, moji prijatelji  i ja ne umemo tako.

I nećemo.