Autor prikaza: Marina Đenadić
Delimično nepotpun naslov ovog romana, sâm po sebi, na čitaoca ostavlja određen utisak. U najširem smislu, naslov se može povezati sa osobinom uma da neprestano luta u prošlosti ili budućnosti, na taj način prekriva aktelno sada, što se direktno odražava na odluke koje donosimo. Za sve one koji preferiraju dela sa tematikom koja podrazmeva refleksiju i posledice dramatičnih događaja naše ne tako davne prošlosti, ovaj roman je odličan izbor.
Glavni lik, Stanislava, žena, majka, stub kuće i porodice, usled posledica i okolnosti u kojima se našla ‒ muž, pravdoljubiv, častan i pošten iznad svega, zapravo je ratni vojni invalid, zbog čega je egzistencija i budućnost njene dece ugrožena i neizvesna ‒ vođena snagom majčinskog instinkta, doživljava moralni sunovrat i postaje ljubavnica znatno mlađeg imućnog muškarca, koji je, svojom naivnošću i infantilnošću, zbog prezaštićenosti u primarnoj porodici, usamljen i nesnađen u svetu u kome živi i završava i pored svih plemenitih namera i dela kao HIV pozitivan bolesnik.
Ovaj koloplet različitih književnih vrsta ‒ porodični roman sa elementima krimi romana je veoma interesantan, jer čitalac čak ni na samom kraju romana, koji je relativno srećan, ali i poprilično „otvoren“ za eventualne nastavke ili zaključke čitaoca, baš kao i u toku same fabule ne može ni da nasluti šta će se u nastavku dogoditi. U tom poigravanju sa čitalačkim očekivanjima leži najveći kvalitet proze Mirka Škiljevića.
Ako ovaj nepotpun naslov dopunite rečju „porodica“ i razmislite o naratorovom komentaru Stanislavinih postupaka:
Opet, bilo joj je žao Milana. Na šta će ličiti njegov život posle svega? Hoće li moći nekome da veruje, nekoga da voli? Teško! Veoma, veoma teško. Ljubav bez poverenja ne postoji.
I sebe je žalila. Ne zbog onoga što je uradila, jer je to učinjeno u iznudici, u nemogućnosti da od svog rada deci obezbedi pristojan dom i kakvu-takvu perspektivu, a tada nečasni izbori postaju prihvatljivi, već zbog toga što život bez strasti i ljubavi i nije neki život ‒ bilo je ono što ju je zaista pogađalo. Ma šta ko da tvrdi, seks sa mladim, zdravim, snažnim muškarcem je prava stvar. Takvu erupciju zadovoljstva ništa ne može da zameni. I imala je osećaj da će to što je učinila i njemu i sebi jednom morati da otplati, da će otplaćivati celi svoj život.
Dobićete delimičan odgovor na cetralno pitanje ovog romana: Šta je ljubav?
Na veoma neobičan način pisac provlači podsećanje na doživljeno i stoga svima poznato osećanje koje na prvi pogled zvuči samorazumljivo, ali kada ga treba opisati, odbrazložiti ili definisati nailazi se na gotovo nepremostiv problem. Ipak, potpuniji odgovor na ovo pitanje daje dovodeći glavnu junakinju u situaciju da ga postavi sebi:
Da li sam se ogrešila o ljubav? Da li je moguće da je nisam prepoznala? I šta je, uistinu, ljubav?
Da bi pred sâm kraj romana došlo do jednog od mogućih odgovora na ovo pitanje:
Na Stanislavinom licu se pojavio osmeh. Ustala je i stala tik do Jovana. Spokojno su posmatrali igru svoje dece. Jovan je prebacio ruku preko njenih ramena. Ona je položila glavu na njegove grudi. Čula je snažne, pravilne, ritmičke otkucaje njegovog srca. Osećala je kako se u njoj rasprostire milina.
Da li je ovo ljubav? Ako jeste, zašto je ovako umirujuća, tiha i nema? Zašto telo ćuti? Zašto ne titra i ne buja? Zašto ne sagoreva u plamenu strasti? ‒ zapitala se.
Ovim se potvrđuje uspešnost strukture dela ‒ pitanje koje je postavljeno, dobilo je jedan od mogućih odgovora, ali uz to i elemente još jedne književne vrste ‒ ljubavnog romana, što je uslovilo anticipaciju da će ovakva kompozicija čitaoca podstaći na razmišljanje o sopstvenim odgovorima na ovo veoma bitno pitanje.
Svi drugi, mogući odgovori, kao i uživanje u nepredvidivoj fabuli ovog romana, prepušeni su budućim, nadam se mnogobrojnim čitaocima.