Ranko PAVLOVIĆ: PRIČE O SIROTINjI

OBI­LjE

Bio je­dan kljast pro­sjak pa u jed­nom gra­du ci­je­li dan obi­jao pra­go­ve uza­lud mo­le­ći da mu udi­je­le ko­mad hlje­ba. Ne­ki su ga tje­ra­li bez ri­je­či, ne­ki pso­va­li, ne­ki pri­je­ti­li, a ne­ki na nje­ga puj­da­li pse.

Pred­ve­če, po­ni­žen, gla­dan i umo­ran, pri­zi­va­ju­ći smrt i mo­le­ći je da se ne ba­vi ta­mo ne­ki­ma ko­ji ne zna­ju šta bi od bla­go­sta­nja ne­go da po­hi­ta oni­ma ko­ji­ma će pred­sta­vlja­ti spas, klja­sti pro­sjak bez­nad­no na­pu­sti grad. Iza grad­skih zi­di­na ugle­da, sve­ga u ri­ta­ma, po­gr­blje­nog pro­sja­ka s ove­ćim ko­ma­dom hlje­ba u jed­noj ru­ci.

– Do­đi ova­mo, spa­si­te­lju moj – po­zi­vao je slo­bod­nom ru­kom i drh­ta­vim gla­som po­gr­blje­ni.

Klja­sti je ni­je­mim po­gle­dom gu­tao hljeb.

– Da ti ni­si na­i­šao, umro bih od gla­di – na­sta­vljao je po­gr­blje­ni.

– Za­što? – je­dva je kroz sve­le usne pro­ti­snuo klja­sti.

– Šta bih ja sam s ovo­li­kim obi­ljem – ka­za po­gr­blje­ni, raz­lo­mi ko­mad hlje­ba i jed­nu po­lo­vi­nu pru­ži klja­stom.

BO­GAT­STVO

Bio ta­ko je­dan pa ni­kog i ni­šta osim jed­nog psa ni­je imao. Vo­lio ga je ko­li­ko ćo­rav u jed­no oko vo­li ono dru­go. Sve što je imao di­je­lio je s njim, ma­kar to bi­la i po­sljed­nja ko­ri­ca hlje­ba, ni mr­vi­cu ve­ća od nok­ta.

Ho­di­li ta­ko svi­je­tom i vje­ro­va­li je­dan dru­gom, kao što se vje­ru­je Bo­gu na ne­be­si­ma.

Sret­ne ih jed­nom car i pas mu se mno­go svi­di, te po­nu­di za nje­ga de­set du­ka­ta.

Onaj ni da ču­je.

Ca­ru se pas to­li­ko do­pao da obe­ća to­var bla­ga, ali onaj ne po­pu­sti.

Car na kra­ju re­če da će da­ti po­la car­stva, pa ne­ka onaj vla­da bez psa na svo­joj stra­ni, a on će sa psom na svo­joj.

Onaj od­bi i tu po­nu­du, sve go­vo­re­ći da je bo­gat i da mu ni­šta ne tre­ba.

Kad ga ne daš za bla­go, pri­do­bi­ću ga li­je­pim po­nu­da­ma, po­mi­sli car i po­če pred psa da ba­ca pe­če­ne ja­re­bi­ce, ali on ni da mrd­ne od ko­lje­na svog go­spo­da­ra.

On­da taj čo­vjek da­de psu sa­su­še­nu ko­ri­cu hlje­ba, a ži­vo­ti­nja ga po­gle­da sa za­hval­no­šću.

– Eto vi­diš, svi­je­tli ca­re, ka­kvo ja bo­gat­stvo imam – re­če čo­vjek i sa svo­jim psom pro­du­ži put.

KRA­LjI­CA IZ PO­TO­KA

U se­lu se iz­ne­na­da po­ja­vi­la sta­ri­ca si­je­de ko­se, upa­lih oči­ju i za­mu­će­nog po­gle­da. Po­gu­re­na i usu­ka­na, la­ka kao sa­su­še­na li­po­va gran­či­ca, išla je od ku­će do ku­će s is­pru­že­nom ru­kom, ni­je­ma kao po­noć u sta­roj, dav­no na­pu­šte­noj tvr­đa­vi. Sa­mo po pra­znoj, oli­nja­loj i mje­sti­mič­no po­de­ra­noj vu­ne­noj tor­bi, ko­ja joj je vi­si­la o de­snom ra­me­nu, mo­glo se za­klju­či­ti da pro­si.

Uza­lud je sta­ri­ca obi­ja­la pra­go­ve od ra­nog ju­tra do sre­di­ne da­na. Ni­ko se ni­je umi­lo­sti­vio da joj tut­ne u čvor­no­va­tu ša­ku ma­kar sko­re­nu ko­ri­cu po­ga­če, šu­ve­lji­vu ja­bu­ku, ili orah ko­štu­nac iz či­je se smr­ska­ne tvr­de lju­ske mr­vi­ca je­zgre ne mo­že iz­va­di­ti ni do­bro za­ši­lje­nim dre­no­vim šta­pi­ćem. U dvo­ri­šta ga­zdin­skih ku­ća ni­su joj do­zvo­lja­va­li ni da pri­vi­ri, a po­ne­gdje su je tje­ra­li uz pri­jet­nju da će na nju pu­sti­ti ra­že­šće­ne pse ako od­mah ne ode.

U vri­je­me ruč­ka sta­ri­ca sti­že pred jed­nu ko­li­bi­cu u po­to­ku, skle­pa­nu od već na­tru­lih dr­ve­nih stu­bo­va i cr­vo­toč­nih da­sa­ka, po­kri­ve­nu je­lo­vim gra­njem. Pred nju is­tr­ča raš­ču­pa­na dje­voj­či­ca Rok­san­da, sva u ri­ta­ma. U ru­ci je dr­ža­la vruć, iz va­tre na og­nji­štu tek iz­va­đen krom­pir. Vi­djev­ši sta­ri­či­nu is­pru­že­nu drh­ta­vu ru­ku, nje­no na­pa­će­no sme­žu­ra­no li­ce i tu­gu u vod­nji­ka­vom po­gle­du, dje­voj­či­ca joj pu­ži svoj pe­če­ni krom­pir. Iz ko­li­be ta­da izi­đe nje­na maj­ka, pa kad vi­dje da joj je kćer­ka osta­la bez ruč­ka, pre­po­lo­vi svoj krom­pir i onu ve­ću po­lo­vi­nu tut­nu u nje­nu ru­či­cu, a li­cem joj se raz­li ra­dost što u nje­noj kćer­ki ni­je bi­lo ni mr­ve se­bič­no­sti.

– Hva­la ti, kra­lji­ce! – pro­ste­nja sta­ri­ca i ode niz po­tok.

Ču­la sta­ri­či­ne ri­je­či ga­zdin­ska dje­ca, ko­ja su uz po­grd­ne ri­je­či sve do ko­li­be pra­ti­la pro­sja­ki­nju, pa se od­mah po­če­la ru­ga­ti Rok­san­di, na­zi­va­ju­ći je kra­lji­com iz po­to­ka. Naj­lak­še je pr­ko­si­ti i zbi­ja­ti ša­lu s ne­moć­nim i ne­za­šti­će­nim, a baš ta­kva je bi­la dje­voj­či­ca iz ko­li­be, jer joj je otac po­gi­nuo si­je­ku­ći dr­va za ga­zdin­ske ku­će. Ze­mlje ni­su ima­li, pa su njih dvi­je ži­vje­le od onog što je maj­ka u nad­ni­ci za­ra­đi­va­la, a ri­jet­ko su je po­zi­va­li da ra­di, pa je i ta­da za njen mu­ko­trp­ni trud na­gra­đi­va­li po­ne­kim sit­nim krom­pi­rom, na­tru­lom voć­kom, ko­ma­di­ćem plje­sni­ve po­ga­če, sa­svim do­tra­ja­lom i po­de­ra­nom odje­ćom ili ne­kom dru­gom sit­ni­com.

– Kra­lji­ca iz po­to­ka! – po­dru­glji­vo su za Rok­san­dom vi­ka­la se­o­ska dje­ca kad bi je sre­la na pu­tu do iz­vo­ra. – Kra­lji­ca iz po­to­ka! – ke­zi­la su se na nju kad je s maj­kom ra­di­la na ne­či­joj nji­vi. – Kra­lji­ca iz po­to­ka! – do­ba­ci­va­la su dje­voj­či­ci u ri­ta­ma dok je po pri­stran­ci­ma oko se­la bra­la ja­go­de ili ku­pi­ne.

Ra­sla Rok­san­da i iz­ra­sla u li­je­pu dje­voj­ku, da joj rav­ne ni­je bi­lo u tom i de­vet okol­nih se­la. Sa­mo, nje­nu lje­po­tu skri­va­le su ri­te ko­je su ona i već joj pre­ra­no sve­nu­la i iz­ne­mo­gla maj­ka do­bi­ja­le za mu­ko­tr­pan rad na tu­đim nji­va­ma.

Jed­nog da­na u se­lu se iz­ne­na­da po­ja­vi mla­dić kljast u li­je­vu no­gu i sa­kat u de­snu ru­ku. Pre­ko jed­nog oka no­sio je za­ma­šćen cr­ni po­vez. Bio je bos, a okra­ća­la odje­ća na nje­mu ša­re­ni­la se od mno­štva ra­zno­boj­nih za­kr­pa. Išao je od ku­će do ku­će, po­šta­pa­ju­ći se li­je­vom ru­kom, a de­snu, uko­če­nu u lak­tu, pru­žao je mo­le­ći ta­ko da mu ne­što udi­je­le. Tje­ra­li su ga sa svo­jih vra­ta i pri­je­ti­li mu psi­ma, baš kao i onoj sta­ri­ci pri­je mno­go go­di­na.

Ka­da je sti­gao pred ko­li­bu u po­to­ku, Rok­san­da mu, vra­ća­ju­ći se iz šu­me s kor­pi­com pu­nom ku­pi­na, spu­sti u is­pru­že­nu ša­ku pre­gršt je­drih šum­skih plo­do­va u či­jim je zrn­ci­ma svje­tlu­cao snop sun­če­vih zra­ka. Mla­dić, sav oza­ren, hi­tro sa­vi de­snu ru­ku i is­tre­se ku­pi­ne u usta, pa od­mah ba­ci štap i strg­nu cr­ni po­vez sa zdra­vog oka.

– Na­šla kr­pa za­kr­pu – po­vi­ka­la su ona ne­gda­šnja zlu­ra­da dje­ca, sa­da već sta­sa­la u mla­di­će i dje­voj­ke.

Ta­da se, ko zna oda­kle pri­sti­gla, pred Rok­san­dom i mla­di­ćem stvo­ri sta­ri­ca ko­joj je Rok­san­da ne­koć da­la svoj pe­če­ni krom­pir. Ona zlat­nim šta­pi­ćem do­ta­če mla­di­će­vo ra­me i – gle! – na nje­mu za­sja car­sko ru­ho. Za­tim šta­pić spu­sti na Rok­san­di­nu gla­vu i one is­kr­plje­ne ri­te na njoj pre­tvo­ri­še se u pre­kra­sne ha­lji­ne.

– Ovo je princ Di­voš – re­če sta­ri­ca gla­som ko­ji je tre­pe­rio kao ne­be­ska har­fa, po­ka­zu­ju­ći na mla­di­ća či­ji je us­tre­pta­li po­gled mi­lo­vao Rok­san­du. – A ja sam – okre­nu se zbu­nje­noj dje­voj­ci – ča­rob­ni­ca Da­bi­živ­ka. Obe­ća­la sam da ću bu­du­ćem kra­lju na­ći naj­ljep­šu i naj­ple­me­ni­ti­ju dje­voj­ku pod ovim bes­kraj­nim ne­bom iz­nad nas. Još ka­da sam ti se za­hva­lji­va­la što si me na­hra­ni­la onim krom­pi­rom, zna­la sam da ćeš ti bi­ti bu­du­ća kra­lji­ca.

Princ Di­voš klek­nu pred Rok­san­du i pru­ži joj pr­sten ka­kav ni Sun­ce ni Mje­sec do ta­da ni­su vi­dje­li.

– Rok­san­da stvar­no po­sta­de kra­lji­ca iz po­to­ka – pro­mr­si­še do­ma­lo­čas oho­li a sa­da za­ču­đe­ni mla­di­ći i dje­voj­ke, zbu­nje­no sto­je­ći po­da­lje od njih.

PRIN­CE­ZA U OBLUT­KU

U se­lu Gru­ba­či, u ve­li­kom si­ro­ma­štvu i bez iko­ga svog, ži­vio je mla­dić po ime­nu Mrk­ša. Maj­ku ni­je ni za­pam­tio, a oca je pro­gu­ta­la mrač­na šu­ma iz­nad se­la kad je dje­čak imao ne­pu­nih se­dam go­di­na. Od ta­da je spa­vao po ta­va­ni­ma se­o­skih sta­ja, a hra­nio se onim što je do­bi­jao od se­lja­na ili što bi na­šao po nji­va­ma i okol­nim šu­mar­ci­ma. Kad se opa­sao sna­gom, po­čeo je da ra­di po se­o­skim do­ma­ćin­stvi­ma, ali su ga sla­bo pla­ća­li, pa je i da­lje ži­vio u si­ro­ma­štvu.

Jed­nog da­na sje­dio je na oba­li ri­je­ke Bi­stri­ce i u vo­du ba­cao oblut­ke ko­jih je bi­lo u iz­o­bi­lju oko nje­ga. Gle­da­ju­ći kru­go­ve ko­ji su se ši­ri­li na mje­sti­ma gdje bi ka­mi­čak buć­nuo u vir, Mrk­ša je uza­lud po­ku­ša­vao da se sje­ti ma­kar jed­nog li­je­pog tre­nut­ka u svom te­gob­nom ži­vo­tu. Tu­rob­ne sli­ke, sve cr­nja od cr­nje, po­ti­ski­va­le su jed­na dru­gu, ga­se­ći i naj­ma­nji pla­mi­čak svje­tlo­sti ko­ji bi sa­mo na­čas blje­snuo iz ta­me.

Mrk­ša na­pi­pa je­dan oblu­tak, ob­li­kom i ve­li­či­nom sli­čan spljo­šte­nom ora­hu, i htje­de da ga hit­ne u vo­du, ali ne­ka ne­vi­dlji­va si­la za­dr­ža nje­go­vu po­dig­nu­tu ru­ku i on je spu­sti na kri­lo. Otvo­ri ša­ku i na dla­nu ugle­da siv­ka­sto­ze­len­kast ka­men­čić, po­sut ra­zno­boj­nim pje­ga­ma kao pre­pe­li­či­je ja­je. Gur­nu ga u nje­dra, ni sam ne zna­ju­ći za­što to či­ni.

Uve­če, kad se opru­žio po si­je­nu na štal­skom ta­va­nu, osje­ti da ga ne­što žu­lja, sje­ti se oblut­ka, na­pi­pa ga u nje­dri­ma, iz­va­di i sta­vi kraj gla­ve, pa mir­no za­spa.

U ne­ko do­ba no­ći iz sna ga tr­že za­slje­plju­ju­ća svje­tlost. Do­la­zi­la je s mje­sta na ko­je je si­noć spu­stio neo­bič­ni ka­mi­čak. Sko­či pla­še­ći se da će pla­men za­pa­li­ti si­je­no, ali ga umi­ri tre­pe­rav glas ko­ji se, kao cvr­kut iz sla­vu­je­vog klju­na, iz­vla­čio iz lju­bi­ča­ste svje­tlo­sti.

– Kad bi na­šao čovjeka ko­ji zna da raz­go­va­ra s ka­me­nom, ti bi bio sre­ćan kao ni­ko na svi­je­tu.

Iz­go­vo­riv­ši to, glas se vra­ti u pla­men, a pla­men zga­snu, kao da ga ni­je ni bi­lo.

Mrk­ša na­pi­pa u si­je­nu oblu­tak i vra­ti ga u nje­dra.Od ta­da se od nje­ga ni­je raz­dva­jao. No­sio ga je svu­da sa so­bom, mi­lo­vao, te­pao mu, gle­dao ga u do­ko­li­ci i di­vio se nje­go­vom sklad­nom ša­re­ni­lu.

Po­čeo je da tra­ga i za čo­vje­kom ko­ji bi znao da raz­go­va­ra s ka­me­nom. Do­la­zi­li su u Gru­ba­če mno­gi tr­gov­ci, op­sje­na­ri, cir­ku­san­ti, pro­sja­ci, ali ko­ga god bi Mrk­ša upi­tao zna li da raz­go­va­ra s ka­me­nom, do­bi­jao je od­re­čan od­go­vor. Ne­ki su mu se i smi­ja­li, dru­gi ga gr­di­li što im po­sta­vlja glu­pa pi­ta­nja, tre­ći mu pri­je­ti­li šta­pom.

Jed­nog da­na u se­lo sti­že ni­jem pro­sjak. Mrk­ša htje­de i nje­ga da upi­ta, ali br­zo od­u­sta­de, jer za­klju­či da onaj ko ne zna da pri­ča s lju­di­ma po­go­to­vo ne mo­že be­sje­di­ti s ka­me­nom. Pro­sjak je du­go obi­la­zio oko nje­ga, pa na kra­ju za­pra­ši pu­tem ko­ji je vo­dio iz se­la. Kad se još jed­nom okre­nu, Mrk­ša mu se bez­volj­no obra­ti:

– Znaš li ti, sta­ri, da raz­go­va­raš s ka­me­nom?

Sta­rac klim­nu gla­vom, a li­ce mu si­nu kao da su ga oba­sja­la tri sun­ca od­jed­nom. Mrk­ša iz­va­di oblu­tak iz nje­da­ra i pru­ži mu ga.

– Baš da ču­jem ka­ko će­te zbo­ri­ti – re­če podsmje­šlji­vo mla­dić.

Ni­je­mi sta­rac zgra­bi oblu­tak, pri­ne­se ga po­mo­dre­lim usna­ma i po­če da ga lju­bi. Ne­što je mu­mlao dok su vre­le su­ze iz nje­go­vih upa­lih oči­ju vla­ži­le ša­re­ni ka­men­čić. Kad ma­lo sti­ša uz­bu­đe­nje, za­plju­snu Mrk­šu za­hval­nim po­gle­dom i po­ka­za ru­kom da ga sli­je­di.

Iz­i­šli su iz se­la i išli kroz di­vlju šu­mu, a is­pred njih su se ukla­nja­le ku­pi­no­ve vri­je­že i bje­ža­li us­tra­nu žbu­no­vi tr­nja. Išli su ta­ko do mra­ka, išli ci­je­lu noć, išli ci­je­li dru­gi dan i dru­gu noć, išli ta­ko de­vet da­na i de­vet no­ći. Ni­šta ni­su je­li, ni vo­de ni­su pi­li, ni od­ma­ra­li se ni­su, ni spa­va­li ni­su, a Mrk­ša ni­je osje­ćao ni glad, ni žeđ, ni umor, ni po­spa­nost.

Za­u­sta­vi­li su se de­se­tog da­na uju­tro kraj jed­nog iz­vo­ra u gu­stoj šu­mi či­ji kraj se ni u mi­sli­ma ni­je na­zi­rao. Sta­rac klek­nu kraj bi­strog vre­la, za­hva­ti ru­ka­ma vo­de i na­pi se. Istog ča­sa s nje­go­vog li­ca ne­sta sta­rač­kih bo­ra, a sje­di­ne po­bje­go­še sa star­če­ve ko­se kao miš is­pred mr­kog ma­čo­ra.

– Hva­la ti, do­bri mla­di­ću i spa­si­te­lju, što si mi dao oblu­tak ko­ji će od sa­da pri­pa­da­ti sa­mo te­bi – pro­go­vo­ri pod­mla­đe­ni sta­rac pri­jat­nim gla­som. – Ja sam kralj naj­ljep­še kra­lje­vi­ne na svi­je­tu. Dav­no, vr­lo dav­no, od­lu­čio sam da mo­ja kra­lje­vi­na ni­kad vi­še ne ra­tu­je. To je na­lju­ti­lo zlog ča­rob­nja­ka, pa je me­ne pre­tvo­rio u ni­je­mog star­ca, mo­ju kćer­ku u ovaj oblu­tak – re­če i iz nje­da­ra iz­va­di ša­re­ni ka­mi­čak – a mo­je po­da­ni­ke u sta­bla ko­ja vi­diš svu­da oko nas. Oblu­tak je ba­cio u ne­ku ri­je­ku, a me­ne osta­vio da tu­žan lu­tam po svi­je­tu i tra­žim svo­ju kćer­ku. Ali, gdje ćeš na­ći onu pra­vu ri­je­ku i u plje­vi oblu­ta­ka baš onaj u ko­me je ska­me­nje­no sr­ce mo­je je­di­ni­ce, na­sljed­ni­ce kra­ljev­ske kru­ne.

Mrk­ša je ni­je­mo zu­rio u pre­o­bra­že­nog star­ca, gu­ta­ju­ći sva­ku nje­go­vu ri­ječ.

– Zli ča­rob­njak, sre­ćom, ni­je znao za ovaj ži­vi iz­vor ko­ji sli­je­pom vra­ća vid, ni­je­mom go­vor, bo­le­snom zdra­vlje, a oka­me­nje­nom ži­vot – na­sta­vi ma­lo­pre­đa­šnji sta­rac gla­som ko­ji je svo­jom lje­po­tom opi­jao. – Ni­je znao ni da će se po­ja­vi­ti mla­dić ko­ji će na­ći oblu­tak u ko­ji je pre­tvo­re­na prin­ce­za i da će ga me­ni do­ni­je­ti.

Na nje­go­vom dla­nu, tu, u hla­do­vi­ni gu­stog dr­ve­ća, od­jed­nom blje­snu pla­men, sli­čan ono­me ko­ji se pred Mrk­šom po­ja­vio na staj­skom ta­va­nu.

– Spu­štaj me od­mah u iz­vor ži­ve vo­de, do­bri oče – za­žu­bo­ri glas iz bli­sta­vog pla­me­na na kra­lje­vom dla­nu.

Pre­o­bra­že­ni sta­rac okre­nu ru­ku, oblu­tak kli­znu sa dla­na i buć­nu u vo­du. Vo­da uza­vre kao što mli­je­ko uza­vri u ko­tli­ću nad og­nji­štem kad se is­pod nje­ga ras­plam­sa va­tra.

Ča­sak ka­sni­je iz iz­vo­ra ži­ve vo­de iz­ro­ni pre­li­je­pa prin­ce­za, baš ka­kva pri­li­či naj­ljep­šoj kra­lje­vi­ni na svi­je­tu. Jed­nom ru­kom obje­si se o očev, a dru­gom o Mrk­šin vrat.

Bilješka o autoru

Ranko Pavlović rođen je 1943. u Šnjegotini Gornjoj, kod Teslića. Živi i stvara u Banjoj Luci.

Piše poeziju, prozu i dramske tekstove, za odrasle i za djecu. Bavi se književnom kritikom i esejistikom.

Do sada je objavio po šesnaest zbirki pjesama i pripovijedaka, pet romana, dvije zbirke eseja, knjigu književnih kritika i deset radio-drama za odrasle, zatim osamnaest zbirki priča za djecu, šest zbirki pjesama za najmlađe, jedan roman za mlade, desetak tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio-igara za djecu.

Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu objavio je njegova Izabrana djela.

Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pjesme i pripovijetke prevođene su na italijanski, poljski, mađarski, engleski, rumunski, njemački, holandski, švedski i druge jezike.

Nagrađivan je značajnim priznanjima za književnost, među kojima su i nagrade Kočićeva, „Kočićeve knjiga“, „Skender Kulenović“, „Laza Kostić“, Udruženja književnika Srpske za knjigu godine, Podružnice Udruženja književnika Srpske i grada Banja Luka za knjigu godine, „Gordana Todorović“, „Pjesma nad pjesmamam“, „Gordana Brajović“, „Isak Samokovlija“, „Grigorije Božović“, „Veselin Masleša“ i mnoge druge. Dodijeljene su mu povelje Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Srpske za životno djelo, te Nagradu za životno djelo Akademije Ivo Andrić u Beogradu.