Posle napornog dana provedenog u redakciji, kractog vestima koje treba lepo upakovati i sa šarenom mašnicom servirati širokom auditorijumu, Anamarija se zaputila kući, u zagrljaj svom voljenom Robertu. Da ljubav svog života, kao i obično, razgali svojom izazovnom pojavom.
Hm… Ako Bog da da ga uhvatim u dobrom raspoloženju, možda ga i prevarim da se koliko sa vrata prepusti mojim ženskim čarima – ponadala se usput. To bi mi danas tako prijalo. Čini mi se više nego ikad.
A njen voljeni je, pritisnut rokovima, okapavao radeći na nekoliko novih rukopisa. Sam je bio kriv što je sad u neviđenom škripcu. Bleskast i nepopravljivi optimista, kakvog ga je Bog dao, potpisao je sa izdavačem ugovore za dva romana i dve knjige memoarske proze samo ovlaš ih pogledavši, zapravo šacnuvši samo koliki su iznosi avansa u pitanju, a za ostalo ga je bolelo ćoše. I sad je u velikom problemu.
A, ne lezi vraže, danas mu se nije dalo da oposli ni pola od onoga što je bio zacrtao da mora da uradi ne zvao se on Roberto, jerbo imao je neočekivanu posetu.
Došla mu je u goste nevolja u vidu Simonide Kurjak, legendarne glumice i čuvene lepotice, čija je karijera na zalasku, i od koje se danas, ako je verovati kuloarskim pričama, teško može zamisliti išta luđe i šašavije.
Inače, Roberto je sa dotičnom personom bio u super odnosima, barem je on verovao da je tako, premda mu je bila ostala dužna polovicu honorara, i to onu koju nije ni nameravala da mu isplati budući da osim par tračerskih listova, niko drugi nije zabeležio da je dotična objavila knjigu, a bile su joj obećavane kule i gradovi.
Ali to nije bio razlog njene iznenadne posete. Ako je uopšte poseta bila u pitanju, pre bi se reklo da je reč o osveti.
Simonida Kurjak uletela je u Robertov stan poput kaznene ekspedicije i koliko sa vrata nasrnula na njega. Njen udar je bio toliko silovit da je nesrečnik pomislio da je u pitanju invazija marsovaca. Dok si rekao piksla njegova dnevna soba beše pretvorena u pravo pravcato bojište. Sve je bilo razbacano i isprevrtano bože sačuvaj, od novina i časopisa do taburića, džempera, čarapa i brushaltera, i druge menažerije koja se našla na putu ovoj luđakinji.
Roberto je, pribrvši se nekako, kud će šta će, uzmicao tamo-amo i sklanjao se od nje kako je znao i umeo, a ova, pokušavajući da ga dohvati jebala mu je usput sve po spisku, i to samo zato što mu se u knjizi omaklo da napiše nešto čemu tu nije bilo mesto, pa je to čemu tu nije bilo mesto stiglo na pogrešno mesto, i ona, na pravdi boga, dobila po njonji, pa sad mora da ide zabrađena kao turkinja, da je takvu, sa nosinom poput bulke, ne nabode neki zaludni paparaco. I zato je sad došla na pravo mesto da svoju ničim zasluženu muku pošteno naplati.
– Nisam znao! Nisam znao! – branio se Roberto zaklanjajući lice rukama, da ga ova beštija ne opauči amrelom koji mu je fijukao oko glave.
– Šta, koji kurac, nisi znao? Jesam li ti lepo rekla šta smeš da pišeš a šta ne smeš ni za žuvu glavu?! Jesam ti dala spisak svih koje smeš i koje je poželjno da pomeneš da su me kecali, a šta si ti uradio, skote jedan?! Sad svi znaju da me je on prvi natrtio, ispada da mu se nisam podala da nikad ne bi ni postala glumica! – siktala je Simonida Kurjak i dalje kidišući na Roberta amrelom, jeftinim, crvenkastim, kineskim, na kojem se zlatila limenka Coca-Cole.
– Jesi, ali priznaćeš da to nije bilo obično kecanje! – branio se on. – To je bilo kecanje u slavu umetnosti! A o tome treba pisati, to publika voli. Zato i kupuje knjige.
– Kakve umetnosti, magarčino? Šta to govoriš? Bilo je to najobičnije rke-koke, gde ti u tome vidiš umetnost?
– Pa baš u tom vašem rke-koke, luda ženo! Dozvoli da ti objasnim! Ta scena ponovo od tebe može da napravi zvezdu…
– Šta, koji moj da mi objasniš! – vrisnu ona i ponovo zamahnu da ga opauči amrelom, ali od siline zamaha izgubi ravnotežu i stropošta se na pod, pri tom se malo i zanesvestila zveknuvši glavom o parket.
Baš utom je Anamarija stigla kući, i imala je šta da vidi.
U stan kao da je bila pala atomska.
Simonida poleđuške ispružena na ležaju, lica zabrađenog kao u turkinje, a Roberto se nadneo nad njom koliko je dug i maše rukama kao da rasteruje nečiste sile, iz petnih žila upinjući se da zanesvešćenu gošću ubedi u svoju nevinost, to jest da je ona, Simonida, kriva za sve. Jerbo da je na vreme pročitala svoju knjigu, znala bi koga treba da se pričuva, pa do svega ovoga ne bi ni došlo. Šta on ima s tim što je ona još od malih nogu stekla naviku da čita samo početak i kraj svake knjige pa je tako na preskok dohvatila i svoju, a baš ta sitna, beznačajna nesmotrenost koja se Robertu bila omakle, za nevolju, zametnula se negde u sredini, tačno tamo gde nije trebalo. Ona je, dakle, zajebala stvar, a ne on. I sad neka ćuti i trpi.
Pokušao je onda da, u najkračim crtama, objasni situaciju i Anamariji. Kako i zašto je došlo do kobnog nesporazuma koji je rezultiralo ovim nemilim scenama.
Ispostaviće se, tako, da se stvar desila na snimanju jednog kultnog domaćeg filma za koji se i dan-danas traži karta više, gde je Simonidi kao mlađanoj glumici početnici bilo zapalo da sa velikim bardom naše filmske scene odglumi ljubavno ludilo u gro planu, pa je bard, ponesen umetničkim nadahnućem i drugim artističkim porivima, bio potplatio režisera da obrlati mlađanu glumicu objašnjenjem da ona i njen partner u toj sceni moraju da idu do kraja, previše je mlada i neiskusna pa neće moći tek tako da odglumi orgazam pred kamerama, a to bi kao krajnji rezultat njihove obostrane žrtve u slavu umetnosti, trebalo da očara publiku, štaviše, da je ostavi bez daha. Što se mora, mora se – stisnula je zube mlađana glumica i prepustila se bardu u ime muza filmske umetnosti i blaženih devica kinematografije.
Prepredenjak Roberto nije se libio da prizna da bi mu svaki put od te scene pošla voda na usta, uostalom, kao i mnogima (pa i autoru ovih redova); kao i da je to turio u knjigu da posluži za nauk starletama željnih slave na brzaka. (E, sad, koliko je ovima do takvog nauka stalo, to je već drugo pitanje.)
Kada je knjiga objavljena, ta epizodica je potom pod oznakom „ekskluzivno“ osvanula u nekim prestižnim tračerskim listovima, i tako, zakucavši na pogrešnu adresu, napravila previ darmar među supružnicima. Na krajnje glup način, a i kako bi drugačije, time srušena je jedna, malo je reći uzorna višedecenijska bračna i porodična idila. Po prirodi stvari, nekome je to onda moralo biti naplaćeno. Ceh je najpre platila Simonida, a ko bi drugi? Po drugi put, dakle, morala je da plati cenu svoje mladalaćke naivnosti i lakomislenosti, samo ovaj put batinama.
Bardovu suprugu, inače takođe istaknutu umetnicu, to skandalozno bračno neverstvo isteralo je iz pameti. Čvrsto je, naime, bila rešena da istera tu stvar na čistac, jerbo niko nju neće praviti budalom pred svetom, da joj se sad svako govno smejulji iza leđa čim kroči na ulicu. Pa pošto je tridesetak puta zaredom odgledala tu inkriminisanu scenu i svaki put se sopstvenim očima iznova uverila da je to što je napisano istina živa, sve pitajući se gde su joj dosad bili i oči i pamet – uzela je pravdu u svoje ruke.
Nagazila je nesretnu Simonidu nasred Terazija, i to usred bela dana kada sve vrvi od prolaznika, ne štedeći ni tašnu ni kišobran, rekvizite koji su joj se tom prigodom našli pri ruci, samo da ovu bestidnicu i profuknjaču nauči pameti. Onda je, kako smo i videli, na Simonidu došao red da svoje muke naplati Robertu. A kako je u toj aferi prošao bard, to možemo samo da naslutimo, ne bio niko u njegovoj koži.
I tako je sve bilo razjašnjeno. Do tančina, takoreći. Premda se ojađenoj gospođi Kurjak ni najmanje nije dopadala Robertova verzija događaja, i rado bi mu protivrečila da je mogla, ali još uvek trpeći posledice malopređašnjeg aksidenta, mogla je samo s vremena na vreme da zacvili kao kuca.
– Vas dvoje stvarno niste normalni! Sjebaste onakvu glumčinu samo tako. Ni krivog ni dužnog. Da sam na njegovom mestu, tako mi svega, neko bi mi to glavom platio! – dolila je Anamarija još malo ulja na vatru.
A ovo dvoje postiđeni, bezmalo kao da ih je uhvatila na gomilici, tuc-muc, osim par neartikulisanih glasova, ne mogoše da prozbore ni jedne.
– Ma šalim se. Šta ste se usrali? A i nije vam ta pričica baš naročito originalna. Nešto slično sam svejevremeno pročitala kod Harolda Robinsa još kao tinejdžerka – dodala je potom brže-bolje Anamarija ne bi li malo „smekšala stvar“.
No, i na tu njenu opasku Simonida i Roberto se samo začuđeno pogledaše i nasmejaše kiselo.
Anamariji onda ne ostade ništa drugo nego da ih ponudi kafom i da ih pozva da se pomire.
– Ako ste pametni, pružite ruku jedno drugom. A ako niste, možete slobodno i da se poubijate. Samo kažite čime da vas naoružam: zarđalim escajgom ili bezbol palicama?
Ali opet je usledio muk.
– Ili da, ipak, pozovem onog nesretnika da vas dokusuri? Možda je tako najbolje…
E, na to skočiše i Simonida i Roberto kao opareni. U njihovim iskolačenim očima kao da je pisalo: nećeš valjda?
A u odlučnim Anamarijinim: e videćete da li neću!
– Brojim do tri – rekla je onda. – Jedan, dva…
I, na svu sreću, onda je konačno mogla da konstatuje da je ipak razum prevladao.
Pridiže se najpre Roberto, a potom i Somonida, doduše uz Anamarijinu pomoć, pošto joj se još bio vrteo ringišpil u glavi, i napokon pružiše stidljivo jedno drugom ruku, kao da nekom neznancu izjavljuju sučešće. No, najvažnije je da su, makar privremeno, zakopane ratne sekire, i da uz kafu mogu da popuše i lulu mira ako hoće.
– Onda, gospodo, da pređemo za sto – teatralno, oponašajući paža, pozvala ih je Anamarija. Dodavši još:
– Ljubim vas tako blesave!