PUNKT • Bojan Savić Ostojić (Metella-Xenia, 2017)

Bojan Savić Ostojić • PUNKT
Metella-Xenia (Beograd) 2017

Na koricama: Nina Todorović, PUTANJE,
iz ciklusa Dnevnik hodanja—Graz Sessions, 2017

informacije & pre-order: jurodivi@gmail.com

Osamdesetostrani roman-rečenica Bojana Savića Ostojića, PUNKT, objavljen krajem 2017, uskoro će biti pušten u prodaju i tim povodom donosimo insert iz IX poglavlja:

SPUSTI SE, PONOVO TROM, niz stakle­ne stepenice kojima je sišao i prethodni put kad je pomislio da ga u podrumu čeka veći izbor rokovnika, ali kojom prilikom, budući da je tragao za predmetom oblika sveske, uopšte nije primetio ima li i olo­vaka, te je sad, što mu je teško palo, nate­rao sebe da se još jednom obazre po po­drumu, i u tom trenutku — ako sme tako sada, prisećajući se, da napiše — oseti da se po podrumu obazirao naglas; bio je uveren da se njegovo osvrtanje moglo čuti; da je ikoga zatekao u prostoriji (kao što srećom nije) taj neko bi smesta začuđeno podigao pogled ka njemu, čuvši (ne mogavši da ne čuje) kako se lamata, kako se vrpolji, po­gledao bi ga tako kao da mu je u trenutku sve postalo jasno, sve njegove misli; ili bi (makar) zastao na tren, zadržavši dah i za­tečeno pokušavajući da odgonetne njego­vu putanju, jer on se po podrumu kretao linijom koju ocrtava pišak dok se razliva strmim kolovozom; linijom koju u auto­busu ocrtava olovka na papiru ne opirući se turbulencijama, seizmografski reagu­jući na svako kočenje, na svako naglo da­vanje gasa, linijom za koju se ni pod ko­jim uglom ne bi moglo reći da nekuda ide, putanjom koja se možda mogla zabeležiti ali koju nije bilo svrhe pratiti — koja sama nije imala SVRHE, iz koje se nije mogla iščitati nikakva namera, tek inercija, ali inercija specifične vrste, pod kojom se, bez obzira na proticanje vremena, kreta­nje nije usporavalo nego se, ćudljivo, čas pojačavalo čas slabilo, bez (na prvi pogled) shvatljivog razloga: tako se vrteo i „me­andrirao“ po podrumu u koji se spustio sa sveskom tražeći hemijsku i napokon se svrteo kod (srećno smišljenih) „fiokica“, ali pred njima zastade, kako je već opisa­no, u neverici, zgrožen što na toj šarenoj gomili ne može da nađe najjednostavniju hemijsku olovku, zatim (što je takođe re­čeno) nekoliko puta glasno opsova i naj­zad se pope do kase spreman da prodav­cima očita bukvicu: „Neverovatno da dole nemate najobičnije hemijske“, da pritom stisne usne kao što to čine uvređeni star­ci koji smatraju da im je svako dužan, da ih odmeri pakosno i, zašto da ne, sitniča­vo, ali kao za inat, kada je prišao kasi, oba prodavca su i dalje bila u poslu, i jedan, onaj koji nije bio pederko, čak se drznu da mu kaže: „Sačekajte malo“, na šta D. ljutito zažmuri zamislivši sebe kako bi tek pobesneo da je umesto toga prodavac re­kao Sačekaćete ili, još gore, Bojim se da ćete morati malo da sačekate; ali ipak na sve nemo, gotovo neprimetno klimnu te stade, kao da je dokon, da zija po pultu zaposlenih, i tada, u mrežastoj korpici u kojoj je sta­jao njihov pisaći pribor, ugleda nekoli­ko „najjednostavnijih hemijskih olova­ka“, koje se nisu nalazile u asortimanu knjižare: to ga je razgoropadilo i nateralo
(…)